WHAT ABOUT ALL THE GOOD THINGS JAŠA DID?

На једном од мојих омиљених сајтова, по имену „T-Shirt Hell“[1], можете поручити мајцу са натписом „What about all the good things Hitler did?”. Дакако, није у питању никаква историјска релативизација, него – управо супротно – подсмевање онима који су таквим релативизацијама склони.

Шта, међутим, чини шалу ефектном? Чињеница да Хитлер никада није учинио ниједну добру ствар? Неће бити – за Хитлерове владавине грађени су путеви, отваране школе, конструисани јефтини и квалитетни „аутомобили за народ“, итд, што неки наши савременици и данас не пропуштају да напомену. Оно што прозводи комичан ефекат је (траги-)комична несразмера између тих „добрих ствари“ и злочина које је нацистички диктатор скривио. Па шта ако је Хитлер чинио и добре ствари? Наравно да нас то не наводи, нити сме да нас наведе на било какво превредновање његове историјске улоге. Неки су злочини тако страшни да за њихове починиоце нема никаквог искупљења. Фраза „What about all the good things Hitler did?”, када је извучемо из контекста свакоденог разговора (у коме се нажалост да провући и као комадић паланачке, здраворазумске, релативизујуће мудрости, нарочито популарне међу слабо образованом али у-све-сумњајућом кафанском полу-интелигенцијом ) и ставимо на мајцу, открива се у свој својој малеволентној ступидности. Пародија није потребна – она је сама сопствена пародија.

Нимало шаљиво, међутим, већ сасма озбиљно, Владимир Вељковић се у „Дверима српским“ недавно запитао: „Коме смета Јаша Томић?“[2]. И дао договор на сопствено питање – аутономашима, сепаратистима, једном речју свима онима који Јаши никада нису опростили што се борио и изборио за независност Војводине. „Да ли се још негде, неко, препире о делима људи који су радили за добро народа? Да ли је то Јашина политичка акција за прикључење Војводине Србији, постала предмет спора?“, реторички се пита Вељковић, јасно нам стављајући до знања да су за њега одговори на ова питања јасни и недвосмислени.

Па ипак, тек да не буде никакве дилеме, Вељковић додаје:

„Споменици су део културе и духа једног народа. Они су доказ да су личности које смо одлучили оваплотити у бронзи, испуњујући тако идеал општенародног образовања и културног уздизања, постали неодвојиви део нашег културног пантенона. Споменик Јаше Томића у Новом Саду, али не само у њему, треба да потврди ваљаност и дуговечност његовог политичког завештања и деловања. То што је споменик неком запао за око, што га изазива и раздражује, што је требало да прођу толике године да се он уопште и постави, значи да су идеје овог политичара још поприлично неприхваћене у нашој политичкој култури. Непристајање на историјски ревизионизам ове врсте, који увек започиње ситним померањима у области културне политике, елементарни је захтев садашњег тренутка.“[3]

Прво, да одмах кажем јасно и гласно – потпуно се слажем са Вељковићем да је елементарни захтев садашњег тренутка непристајање на историјски реизионизам. Бојим се једино да нам се схватање историјског ревизионизма разликује. За мене, као и за већи део остатка света – историјски ревизионизам је позитивна ревалоризација негативних историјских фигура, рецимо – војујућих антисемита. За Вељковића, међутим, ова позитивна ревалоризација је управо историјска истина сама, а ревизионизам је онда, консекветнтно – управо оспоравање ове ревалоризације. Ту, треба приметити, Вељковић стоји раме уз раме са таквим историчарским величинама као што су Дејвид Ирвинг и Роберт Форисон, док ја, крајње скромно, стајем на страну анонимних аустријских полицајаца који на познатој фотографији стављају Ирвингу лисице на руке.

Потпуно се слажем са Вељковићем по још једном питању, споменици уистину јесу део културе и духа једног народа, и заиста, подижући их, чинимо личности у њима оваплоћене – „неодвојивим делом нашег културног пантенона“. И управо зато споменик Јаши Томићу треба што пре уклонити – аутору „Јеврејско питања“, у овом пантеону просто није место. У историји сваког, па и српског, народа, има антисемита, баш као што има и сецикеса, укољица, диктатора итд, то само по себи није проблематично. Проблематично је, мећутим, након критичког осврта на сопствени идентитет, одлучити се управо за ове личности као његове најбоље представнике. Ми се свакодневно, и као појединци и као народи, критички осврћемо на своје особине и карактерне црте, те се од оних које сматрамо лошима дистанцирамо и гледамо да их се ослободимо. Тек такав, ауто-рефлексивни идентитет вредан је чувања, а у њему за Јашу Томића не би требало да буде места, бар не пре него што се антисемитска страна његовог јавног деловања јасно и гласно не осуди.

А да тај Јашин анти-семитизам није био тек „некакав“ каквим га у покушају да га скрајне и омаловажи, назива Вељковић (а не би ли брже-боље скренуо расправу на терен аутономаштва, сепаратизма, итд), већ итекакав, најбоље говоре вирулентно антисемитски (мерено чак и мерилима онога времена – када је антисемитизам био део свакодневног политичког фолклора) делови из већ поменутог „Јеврејског питања“, попут рецимо овог:

„Антисемитска струја поникла је баш у простом народу. Прост народ је далеко пре викао на Јевреје, но што су то чинили књижевници и новинари. У Русији, у Немачкој, па и код нас, устао је народ у неким крајевима батинама против Јевреја, јер није знао, како ће друкче да си помогне. Да су на челу тога народа у оним крајевима стајали људи свесни и образовани, не би можда дошло до тог песничења и батинања, јер би ти људи повели народ у уставну борбу против Јевреја.“[4]

Ова „уставна борба“ о којој говори Томић антиципира лик и дело оног који је, како нас обавештава мајца са „T-Shirt Hell“-a, чинио и неке добре ствари. Прибегао је овај, истини за вољу, и неким другим солуцијама, али опет сасвим у складу са Јашиним диктумом „да је крајње време да се јеврејско питање реши“[5]. Ако су ово те Јашине идеје за које се Вељковић вајка да су "још поприлично неприхваћене у нашој политичкој култури", онда ја могу да кажем само - хвала Богу што је тако!

Нема дакле никакве сумње у Јашин милитантни антисемитизам. И управо је то, а не његово залагање за припајање Војводине Србији, разлог због кога се тражи уклањање његовог споменика. Апсолутно сви који су тражили уклањање споменика (а то у првом реду нису никакви аутономаши, већ пре свега представници јеврејске заједнице, мањ ако Вељковић не мисли да Јевреји хоће територијалну аутoномију у Војводини; искрено, не бих се баш превише изненадио) позвали су се на Јашин антисемитизам, апсолутно нико се није позвао на његове национал-ујединитељске делатности. Тврдити супротно је у домену спекулације и нагађања о туђим мотивима – активности недостојне било ког озбиљног и иоле пристојног јавног радника.

Али чак и ако је тако, чак и ако је Вељковић у праву и иза оптужби за антисемитизам уистину леже нечасне сепаратистичке намере, опет не видим зашто би ико коме интегритет Србија лежи на срцу, желео да се ова његова жеља доводи у везу са једном тако прљавом работом какав је антисемитизам. Управо они као што је Вељковић требало би да први осуде мрачну страну Јашиног јавног деловања, уместо што је непрестано гурају под тепих. Наравно, ово никако не би омаловажило, а још мање поништило све „добре ствари које ја Јаша учинио“, укључујући ту и борбу за ослобођење од Хабзбуршке монархије, баш као што ни једногласна осуда Хитлеровог режима није довела до рушења аутопутева, школа (оних које су остале читаве после свих добрих ствари које је вођа учинио), па чак ни до престанка производње „Фолксвагена“.

За крај, једна лична недоумица. Откуд ова потреба међу младим српским традиционалистима да се по сваку цену брани оно најгоре и најпроблематичније у српској историји, стварно ми никако није јасно. Сад на страну Караџићи, Младићи, и остали Шешељи, али ако се Срби у нечему нису истицали, онда је то управо ова „глупава, малограђанска предрасуда антисемитизма“ (како ју је након дугогодишњег боловања и коначног опоравка од исте назвао Езра Паунд)[6] и добро је што је тако. Зашто „Двери српске“ стају у одбрану оних релативно ретких изузетака који су овој предрасуди подлегли, заиста не успевам да разумем. Не би ли њихова сопствена позиција била много јача и респектабилнија кад би се јасно дистанцирали од оваквих ликова и момената? Какогод, обећавам да ћу, чим будем био у прилици, одштампати мајцу What About All the Good Things Jaša Did?и поклонити је свом драгом пријатељу Владимиру Вељковићу, у нади да ће се овај, кад-тад, погледати у огледало и коначно схватити виц.

Растислав Динић

---

[1] http://www.tshirthell.com/

[2] http://www.dverisrpske.com/tekst/56422

[3] Исто

[4] „Јеврејско питање“, стр. 14, http://www.esnips.com/doc/46f65cd2-70a2-463f-9afd-6c5ba2219ee5/Jevrejsko-pitanje---Ja%C5%A1a-Tomi%C4%87

[5] Исто, стр. 18

[6] "The worst mistake I made was that stupid, suburban prejudice of anti-Semitism.". Детаљније види књигу Мајкла Река, Ezra Pound, a Close-Up, као и преписку о Паунду у New York Review of Books: http://www.nybooks.com/articles/5012

Suzanne

(četrdeset godina albuma Songs of Leonard Cohen, Columbia Records, 1968.)

Ne mogu sa preciznošću da se setim kada je Aleksa doneo tu staru, sa pomalo požutelim i prilično pocepanim omotom ploču, sa likom tada još mladog Leonarda Cohena, u tamnom odelu, u ogledalu sobe nekog, kako sam kaže, u kratkoj napomeni na poleđini, hotela, negde u Montrealu, iz te davne hiljadudevetstosedamdesetipete godine. Da li sam imao osamnaest ili sedamnaest godina? Ili čak možda šesnaest? Ipak, znam, sasvim pouzdano, da nam je odmah, možda zahvaljujući i tek otkrivenoj fascinaciji tim tada već zaboravljenim nosačem zvuka od polivinila (fascinaciji kakvu osećaju samo generacije odrasle na jeftinim kasetama, kupljenim na lokalnom buvljaku i prvim piratskim diskovima) ploča “The Best of Leonard Cohen” postala omiljena. Uprkos činjenici da smo istovremeno otkrili i Buldožer (pokušavam da se setim albuma ali mi ne polazi za rukom; zar je zaista bilo tako davno?), kultni Paket Aranžman, ali i onaj live snimak na kome Dave Brubeck izvodi Desmondovu “Take Five” (da li smo ikada vratili ovaj album našem drugu Milanu, čiju smo porodičnu kolekciju ploča sasvim slučajno otkrili jedne, pretpostavljam majske večeri, znam to, jer bila je sezona rođendana i sasvim prozaičnih tinejdžerskih žurki ispunjenih dosadom, lošom muzikom i jeftinim, pomalo kiselkastim belim vinom? Verovatno nismo).

Omiljena na isti način na koji nam je bio omiljen i Godardov “Do poslednjeg daha”: ciklus najznačajnijih ostvarenja sedme umetnosti na državnoj televiziji, povodom stogodišnjice filma, Belmondove tamne naočare, New York Herald Tribune, negde na Champs-Elysees, kratka plava kosa Jean Seberg, intervju sa imaginarnim piscem nalik Sartreu, mali, skriveni omaž Humphrey Bogartu u sceni sa izlogom, muzika iz “Malteškog sokola” u sceni sa bioskopom, onaj sasvim neobični pokret prstom preko usana, Žitan bez filtera, ali i jedan od najtragičnijih dijaloga koje sam ikada čuo na filmu, u završnoj sceni, pomalo patetično opšte mesto svih neuzvraćenih ljubavi i nerazumevanja. C'est vraiment dégueulasse. Qu'est ce qu'il a dit? Il a dit que vous êtes une dégueulasse. Qu'est ce que c'est "dégueulasse"?[1] Omiljena na isti način na koji nam je bila omiljena i “California Blues” Mike Oklopa: Kalifornija, sasvim stvarna zemlja narandži, džinovskih sekvoja, celuloidne trake i koka kole, Dreamofornia, mitska zemlja u koju stižete kada skinete cipele i trčite bosi po travi, ploče Elle Fitzgerald i Counta Basiea, motocikli Anđela pakla poput skakavaca, negde na pustinjskom autoputu, pejota, omamljujuća droga od kaktusa i sladoleda, sladunjave rečenice poput “da li si videla? proleće je upravo protrčalo pored tebe”, mali skriveni omaž Jacku Kerouacu i bitnicima. Da li su tu bili i viktorijanski prozori Haight-Ashburya i čuvena U. S. Rout 101 koja preko Golden Gate-a vodi ka Silikonskoj dolini? Možda i nisu, davno je bilo. Čujem da je Mika preminuo, baš nedavno, u svojoj sunčanoj Kaliforniji: nisam pročitao ni jednu njegovu drugu knjigu; ipak, i dalje tvrdim da je “California” jedno od najlepših ostvarenja srpske književnosti. Nismo li u sebi zamišljali kako bi bilo predivno izgovoriti nešto slično, divno patetično, prilikom kakvog slučajnog susreta baš te subote uveče? Ipak smo znali da je literatura jedno a svakodnevica, za nas jednostavno svedena na izlazak vikendom uveče, nešto sasvim drugo: “velike” misli i sladunjave monologe zadržavamo za sebe i zadovoljavamo se katranastim ukusom Žitana bez filtera nadajući se da će ona, u kakvom slučajnom razgovoru, prepoznati skriveni omaž Belmondu i Godarodvom filmu. Dva mladića s rukama u džepovima i cigaretom u ustima, u večeri koja miriše na obećanje, na susret, na pogled s druge strane ulice; da li smo bili na margini, pitam se, verovatno jesmo, ipak pomalo i “cool”, nešto između blage osamljenosti u malom gradu i prefinjenosti distance, “večernji trkači” kako kaže Sveta Vlajković, u još jednoj knjizi koju smo, sasvim sigurno, voleli.

Pesma o hladnom decembru, u hotelskoj sobi negde u Njujorku, “čuvenom plavom kaputu” i uličnim sviračima, tamo dole na Clinton Street-u; o hladnoći u šumi i bezimenom francuskom partizanu: “J'ai change' cent fois de nom/ j'ai perdu femme et enfants/ mais j'ai tant d'amis;/ j'ai la France entie’re”; pesma o Chelsea hotelu, još jednoj usputnoj ljubavi i, naravno, muzici; o banalanosti rastanka, hey, that's no way to say goodbye; o životnim greškama i slobodi za koju je Kris Kristofferson nekad rekao da je vidi kao svoj epitaf (mislim da sam baš zahvaljujući toj Kristoffersonovoj izjavi kasnije otkrio country: album “Spooky Lady’s Sideshow”, kupljen od preprodavca na ulici i otkrivanje potpuno novog muzičkog sveta). I pre svih, Suzanne. “A” strana albuma preslušana jednom, dvaput, triput, sve dok reči prve numere nisam znao napamet. Suzanne koja te je uzela za ruku, odvela do svog stana na obali i poslužila čajem i narandžama. Nešto kasnije sam počeo i da čitam Cohenovu poeziju; da li zbog prevoda, da li zbog možda pomalo tužne činjenice, da mi poezija izvan pop kulture i popularne muzike ne znači skoro ništa (ok, možda Srđan Valjarević, ali njegove pesme sam otkrio tek nedavno, kao i William Yeats, ali on mi je suviše komplikovan na engleskom, možda ga i volim samo zbog one pesme Smithsa), tek ni jedna nije bila poput Suzanne.

Verovatno je reč o metafori, mislio sam. Te narandže i čaj, that come all the way from China. Tada, u to pred-internetsko doba, još uvek nisam znao za priču o pravoj Suzanne Verdal. Da, zaista je postojala, kao i njen stan na Mountain Street-u, Montreal, Kanada, sa pogledom na reku. Priča kaže da su se upoznali preko Cohenovog prijatelja i njenog tadašnjeg muža, vajara, Armanda Vaillancourta. Bilo je to doba utopijskih šezdesetih, hipi pokreta, ideja “velikog odbijanja”, nove levice, studentskih nemira, antikonformsitičkog odbacivanja potrošačke kulture, boemskog života u klubovima na St. Catherine’s Street-u, uostalom i Antonionievog Zabriskie Pointa, još jednog filma koji smo odgledali najpre u okviru tek pokrenutog programa niške kinoteke, u onom za nas, dok smo bili deca, zabranjenom prostoru bioskopa Radnik, jer bio je to jedini bioskop sa redovnim programom “za odrasle”, barem tih poznih osamdesetih, dakle, još jednog filma koji smo nakon toga sigurno voleli i o čijim smo prikazima sunčanog San Franciska verovatno maštali. I zaista ga je poslužila čajem sa komadićima narandže, i zaista su sedeli u stanu sa pogledom na reku, verovatno dugi, večernji prijateljski razgovori, slučajni dodir rukam, jedan od onih, savršenih trenutaka. I ništa više od toga. Možda, da su okolnosti bile drugačije. Više od prijateljstva, manje od ljubavi.

Priča dalje kaže da su im se putevi razišli: pesma će se pojaviti na njegovom prvom albumu “Songs of Leonard Cohen”, te revolucionarne šezdesetiosme, u doba velikog odgovora na rok psihodeliju dekade, u doba folk revival-a Boba Dylana, Joni Mitchell i Tima Buckleya i ubrzo potom postati kultna. Cohen je napustio Montreal i trajno otišao za Sjedinjene Države. Suzanne Verdal je nastavila da se bavi plesom, razvodila se, udavala, troje dece, nebrojeno promenjenih gradova, od Montreala do Los Anđelesa, od Irving Streeta u San Francisku do 11^th Avenue u Njujorku, od sunčane Kalifornije do hladnog Kvebeka, od mediteranskog vazduha južne Francuske do pustinjskog Teksasa, pokušaji u show businessu, poslovi koreografa, po koji uspeh, veći broj padova, višak entuzijazma, valjda manjak sreće, puno idealizma ali i puno nesrećnih okolnosti. Najgora se dešava tamo negde početkom devedeseih: slučajni pad, povreda leđa i definitivni kraj plesačke i koreografske karijere koja, zapravo, nikada nije ni dostigla svoj pravi vrhunac. Od tada, Suzanne živi u Venice Beach-u, Kalifornija, bez stalnog zaposlenja, bez stalne adrese, u svom malom pick up-u, na ulici, kao beskućnik. U toj utopijskoj zemlji uspeha, bogatstva i progresa, u toj sunčanoj drugoj domovini Mike Oklopa iz koje je neprekidno sanjao o svojoj Čuburi, tamo u Beogradu, u toj skoro mitskoj zemlji narandži, džinovskih sekvoja, celuloidne trake i koka kole.

Sreli su se još jednom (ili možda dvaput?) na nekom od Cohenovih koncerata. Prošle su godine, čak decenije, Cohen je zvezda, pop ikona generacije koja je verovala u utopije i u parolu da je drugačiji svet, uprkos svemu, moguć. Gomila ljudi, obožavaoca, novinara, kamera, Suzanne koja se probija kroz gužvu, pokušava da mu priđe, on joj otpozdravlja kratkim “hello” i nestaje u gomili. Možda je nije prepoznao ili ga je bilo pomalo sramota, možda mu je bilo suviše bolno, možda se više nije sećao, možda je bio nezgodni trenutak ili je, pak, bilo suviše ljudi, možda su ga sasvim slučajno odvukli ili je imao neka važnija posla. Ili mu, naprosto, više nije stalo. Suzanne je odigrala svoju malu, sporednu ulogu u velikoj priči o slavnom umetniku i njegovim usputnim inspiracijama. Skromna epizoda u sasvim patrijarhalnom mitu o geniju, muškarcu i njegovim muzama. Uostalom, ko se još uopšte seća, sada već prošlih neostvarenih ljubavi i romantičnih prijateljstava. “Yellow headed woman brings nothing but pain” kako kaže pesma; možda je to važilo za Jean Seberg na ulicama Godardovog filmskog Pariza, Francuska ali ne i za Suzanne Verdal na ulicama Venice Beech-a, Kalifornija. Život nije film, neko bi rekao.

n. d.

---

[1] To je zaista odvratno. Šta je rekao? Rekao je da ste odvratni. Šta je to “odvratni”?

O SKANDALOZNOJ NEJEDNAKOSTI IZMEDJU ZNANJA I NEZNANJA

(odgovor na tekst Maria Kalika, "Liberalizam je anti-egalitarizam")

„Boljševici su od početka bili krajnje nepoverljivi prema objektivnim merilima za utvrđivanje istine. Lenjin je, u delu ’Šta da se radi?’, odlučno odbacio pravila formalnologičkog rasuđivanja, a među njima ono najvažnije, pravilo neprotivrečja. Lenjinovo je otkriće da postoje buržoaska i proleterska istina, i da one nemaju zajedničkog imenitelja. Lenjinista ne traga za istinom, ne utvrđuje je na osnovu raznorodnih podataka i nalaza, putem proveravanja i sravnjivanja; on unapred raspolaže ključem kojim se rešavaju sve nedoumice.”

Milovan Danojlić, Muka s rečima

„Mene pita šta sam čit'o? MENE pita sta sam čit'o?!?"

Dušan Kovačević, Radovan Treći

Kada sam u svom prethodnom tekstu prigovorio Kaliku da ne zna dovoljno o objektu svoje kritike, savremenom liberalizmu to jest, te mu preporučio da to znanje stekne čitanjem na ovu temu, ja sam svakako mislio na dela relevantnih savremnih liberalnih autora. Da je Kalik čit’o, u to nema sumnje, i u svom poslednjem odgovoru se uopšte ne stidi da to pokaže. Ali šta je čit’o? Iz čega on crpi svoje poznavanje savremenog liberalizma? Pod jedan, to su klasici maksizma-lenjinizma., pod dva, to su predizborne sms poruke, pod tri, to su program LDP-a i nešto što se zove “Povelja slobode”, pod četiri, to je internet sajt na kome se, gle užasa, nalaze i tekstovi Ajn Rend i Margaret Tačer (nota bene: ne tekstovi sami, ne knjige ovih autora, nego sajt, referenca je sajt, to jest – samo njegovo postojanje). Sve je to opet lepo i krasno (mada, primećujem da na spisku literature fale Stari i Novi zavet, Tarabići i “Kule stražare”), ali da li je Kalik ispunio onaj minimalni uslov za raspravu o savremenom liberalizmu, koji sam mu u svom prošlom tekstu postavio? Odgovor je, nažalost – ne.

Jer da jeste, znao bi ponešto i o Rolsovom liberalnom egalitarizmu koji, po rečima Tomasa Nejgela, “kombinuje vrlo snažne principe socijalne i ekonomske jednakosti povezane sa evropskim socijalizmom i podjednako snažne principe pluralističke tolerancije i lične slobode povezane sa američkim liberalizmom, i to kroz teoriju koja otkriva njihov zajednički temelj.”[1]

Znao bi i da je u savremenoj liberalnoj teoriji, od “Vrline sebičnosti”, omiljene baba-roge anti-liberala, Ajn Rend, mnogo uticajnija jedna druga knjiga – “Vrhovna vrlina”, Ronalda Dvorkina, koja kao vrlinu iz sopstvenog naslova imenuje upravo – jednakost[2]. Znao bi, konačno, i da se ime nesrećne Rendove ne izgovara Ejn, već Ajn (“’Ayn’ rhimes with ‘mine’”, lepo piše u FAQ sekciji sajta Ayn Rand Institute-a; bar je to mogao da pogleda: nije knjiga – sajt je).

Ovi se autori i njihove ideje dakako mogu kritikovati, ali se o njima prvo mora ponešto i znati. Pisati kritički o jednoj teorijskoj poziciji (u ovom slučaju - liberalnom egalitarizmu), a pritom se ne pozicionirati na bilo koji način u odnosu na njene vodeće savremene zastupnike, znači, da parafraziram Kiša, biti ignorant u stvarima filozofskim. Kritikovati savremeni liberalizam pozivajući se (samo) na Marksa i Hegela, poduhvat je jednake vrednosti kao i kritikovati savremenu kvantnu mehaniku pozivajući se (samo) na Njutna i Galileja[3].

Dakle, uprkos tome što se Kaliku kanda čini da je naša polemika, polemika izmedju liberala i marksističkog kritičara liberalizma, ona to naravno nije. Takva polemika bi svakako bila zanimljiva, a verujem i korisna, ali Kalik ne ispunjava ni elementarne uslove za učešće u njoj. On prosto – ne zna o čemu govori. I tu ne pomaže nikakva lucidna dijalektika, to nepoznavanje objekta kritike neće se razrešiti nikakvim aufhebungom. Možda će carstvo slobode koje će nastati posle socijalističke revolucije konačno odbaciti na djubrište istorije skandaloznu nejednakost izmedju znanja i neznanja, ali to se, bar za sada, još nije desilo.

Na različite aluzije i u bradu izgovorene polu-uvrede koje mi Kalik upućuje ne bih trošio reči. Sa jednim izuzetkom – Kalik na jednom mestu insinuira da sam tekst pisao po partijskom zadatku (kao, ne zna on, možda i nije zato, ali za svaki slučaj da pomene i tu mogucnost…). Niti sam član LDP-a (pretpostavljam da je to partija na koju se misli), niti poznajem ikoga ko je njihov član, tako da zadatak nisam imao odakle ni da dobijem, sve i da sam bio spreman da ga obavim. Ali sve to u krajnjoj liniji nije ni bitno. Ono na šta bih želeo da skrenem pažnju je ova ljupka sintagma “po partijskom zadatku”, koja tako jasno razotkriva stanje jednog duha i tako glasno priziva duh jednog vremena za koje smo se nadali da je zauvek iza nas.

“Da ne bude nesporazuma”, na drugom mestu piše Kalik, ”ne odbacujem upotrebu sile kao takve u društvenom životu. Samo razlikujem revolucionarnu silu i kontra-revolucionarno (reakcionarno) nasilje. Prvo je legitimno, drugo nije.”[4] Uprkos Kalikovom tvrdjenju, liberalizam ne odbacuje supstancijalnu ideju dobra, već samo državno nametanje jedne supstancijalne ideje dobra, t.j. on omogućuje pluralnost supstancija. Razlog za ovo je jasan – u svakoj modernoj državi postoji faktički pluralitet shvatanja dobrog života i nametanje jednog od ovih shvatanja kao jedinog važećeg nužno bi moralo ukinuti sva ostala (a sa njima i sve one koji ih prihvataju). Moram priznati da mi isprva nije bilo baš jasno kako Kalik namerava da reši taj problem kada bude uspostavljao onu „jednu supstancijalnu ideju dobra kojoj se mora podrediti svoj vlastiti interes”[5]. Posle ovoga, medjutim, uistinu više nema nesporazuma. Što bi rekao Kalikov stariji kolega iz NSPM, Slobodan Antonić – sada znamo.

Rastislav Dinić

http://www.hronikarekonstrukcije.blogspot.com/

---

[1] Thomas Nagel, Concealment and exposure & other essays. (Oxford University Press, 2002), str. 88

[2] Ronald Dworkin, Sovereign Virtue: Equality in Theory and Practice, (Cambridge: Harvard University Press, 2000)

[3] Da je ubedljiva marksistička kritike liberalnog eglitarijanizma itekako moguća, pokazuje i rad Dž. A. Koena (Cohen), recimo u If You're an Egalitarian, How Come You're so Rich? (Cambridge: Harvard University Press, 2000). I eto Kaliku zgodne preporuke za čitanje...

[4] Mario Kalik, „Liberalizam je anti-egalitarizam“

[5] Ibidem. Posebno je pitanje koje li bi to shvatanje dobra moglo biti? Kalik „egoističnim” liberalima prebacuje da ne mare za državu, ali bogami ni za nacinalnu tradiciju. U državi Srbiji, medjutim, žive naslednici različitih nacionalnih, religijskih i drugih tradicija, koju od njih odabrati? Većinsku? Ali šta ćemo sa onima koji „mare” za druge tradicije? Na ovo pitanje je najbolji odgovor, još pre dve godine, upravo na sajtu NSPM dao Slobodan Divjak: „Svuda tamo gde je pravni sistem u funkciji samo jedne jedine kulturne tradicije na delu je tiranija, despotija, tj. jednodimenzionalnost kulturnog i ideološkog tipa.” I zato je, a ne zbog nekakvog „egoizma”, liberalizam trenutno najbolje moguće rešenje za upravljanje modernom državom, zato što „liberalno, tj. apstraktno shvaćena ’pravna osoba’ jeste spoljoašnji, formalno-institucionalni zaštitini omotač empirijskoj osobi kao nosiocu različitih partikularnih identiteta.” (vidi Slobodan Divjak, "Antiliberalni autoritarizam i govor mržnje")

UTOPIJE SVIH NAŠIH MLADOSTI

ILI

AMERIKANA, PRVI PUT MEĐU SRBIMA

(The Soulsplitters, “Long Highway Blues”, Tomato Records, 2008.)

So friends, when my time comes
as surely it will
you just carry my body
out to some lonesome hill
and lay me down easy
where the cool rivers run
with only my mountains
'tween me and the sun

Townes van Zandt

Ovog proleća sam se po prvi put susreo sa tim neobičnim, skoro jedinstvenim muzičkim fenomenom zvanim The Soulsplitters. Neobičnim iz dva razloga: najpre, ljudi sviraju amerikanu, “najamerikanskiji” od svih američkih žanrova; kao drugo, ljudi dolaze iz Srbije, zemlje turbo folka ali svakako ne i onoga što prepoznajemo kao indie folk, odnosno alternative, odnosno outlaw country. Tog popodneva svratio sam do Koste, njegovog memlom, starinskim slikama, predivnim pogledom na Dunav i Novi Beograd i bezbrojnim pločama ispunjenog dorćolskog stana, mog redovnog snabdevača piratskim diskovima: uz “Our Mother the Mountain” Townes van Zandta, “Jesus was a Capricorn” Krisa Kristoffersona, duplog live albuma “Kicking Television” grupe Wilco i skoro celokupne DVD diskografije američke folk kraljice EmmyLou Harris, u mojim rukama se našao i album više nego zanimljivog omota gore pomenute grupe-“Long Highway Blues”. Izdat za Tomato Records, ništa nije upućivalo da je reč o “naše gore listu”.

Pojavili su se relativno skoro, najpre sa obradom čuvenog hita post punk grupe Delphis: sećam se poslednje nove godine, pola litre makedosnkog belog u venama, nepojedenog roštilja u trpezariji ogromnog stana, jedne prevrnute saksije, jedne cigaretom progorene pidžame nošene kao majica, upravo odgledane Štefice Cvek, tamo negde u sedam izjutra, na kućnom DVD-u našeg usnulog domaćina, ogromne količine Orbit žvaka, gorkog mirisa narandžastog Pall Mall-a koji se uvlači u odeću, plavičastih, skoro bezbojnih senki u tihom i praznom hodniku, i mog oduševljenja što pri odlasku u lenjo, pospano snežno jutro, na nekakvom lokalnom radiju, kao kroz maglu prepoznajem Delphis-e. Ipak, ovoga puta u akustično-melanholičnom izdanju autentično američkog country zvuka. Englesku verziju “Sanje” sam čuo, od tada, čini mi se nebrojeno puta. Prisećam se svog nekadašnjeg prijatelja sa studija, Dileta-šta li se desilo sa njim, razmišljam, da li još uvek voli country, da li još uvek ispija “Nikšićko” crno u beogradskom stanu svoje majke, tamo negde na Zvezdari, da li još uvek čuva piratsku kasetu Delphis-a sa pesmom za koju je govorio da bi voleo da je posvećena njemu? A onda se u mom CD plejeru našao “Long Highway Blues”.

Priroda. Ta ogromna zemlja i njena beskrajna prostranstva utkana u osnove najvećeg modernog mita o osvajanju. Krenuti na Zapad, ostaviti groblje istorije za sobom, napustiti Stari svet jeste uvek bilo obećanje novog početka. Novi početak kao ultimativna Utopija nedosanjanog sna o Americi. Soulspitters-i, kroz svoje tekstove, sanjaju o ovakvom početku. Prostranstva “with their proud mountains tall/ where the rivers like gypsys/ down her black canyons fall/ I left as a young man/ not full seventeen/ with nothin' for company/ but the wind and a dream”, kako pevaju u obradi sada već kultnog hita legendarnog Townes van Zandt-a. Ipak, u njihovim tekstovima zemlja nije objekt osvajačke ekspanzije, prostor konkvistadorske “penetracije”, “srce tame” nepoznatog Drugog koga treba civilizovati i kultivisati idejom progresa, kako nalaže klasični američki mit. Zemlja je bekstvo, novi dom, surovi ali i predivni, mitski ali i podjednako realni, skoro svakodnevni san o Edenskom vrtu koji nam poručuje da su porazi najzad za nama, da su grehovi najzad iskupljeni, a propuštene šanse najzad zaboravljene. Putovanje kao traganje za Iskupljenjem: ne putuju samo avanturisti i radoznali, već i nezadovoljni, oni slomljeni svojim bezbrojnim porazima. Odlazak kao traganje za prostorom u kome su utopije svih naših mladosti najzad postale stvarnost.

Usamljenost. Osećaj kao kada gledate romantičnu komediju, sami, u svojoj sobi, nedeljom uveče. Život u predivnom velikom gradu i nesporazum, naravno. Grad je skoro uvek mesto savim slučajnog susreta. Slučajnost susreta donosi neizvesnost ali i podstiče želju- želju za spojem muškog i ženskog principa. Nesporazum pak stvara rizik da se ženski i muški junak na kraju neće sresti. Ipak, život, za razliku od filma, ne zna za happy end, kao ni za velike lepe gradove. Tako i u pesmama Soulsplitters-a slika ljubavi jeste neprestano obećanje koje se ne ispunjava, ponovni susret koji se ne dešava. “If only she could feel my pain/ but feelin' is a burden/ she can't sustain/ so like a summer thursday/ I cry for rain.” Jedini odgovor je odlazak: napustiti grad, njegove prljave ulice, zapuštene haustore, bezbrojne prozore nekih prostranih, velikih, čistih stanova u koje nikada nećemo zakoračiti, susrete koje nikada nećemo doživeti, nepoznate stanovnike koje kao svoje nikada nećemo prihvatiti. Tragati za prostorima u kojima usamljenost nije nametnuta nužnost već slobodni izbor. Kontrast između grada i prirode, civilizacije i divljine, ostanka i odlaska, susreta i usamljenosti. I raštimovani, spori zvuk automobilskog motora, negde na autoputu, in the middle of nowhere. “Car wheels on the gravel road”, uz eggs, beacon i miris brze kafe, pre polaska, naravno, kako peva Lucinda Williams. S one strane osunačane planine je možda kakvo mesto koje se možda može nazvati dom.

Mit. Ne veliki, kolektivistički mit političkog napretka i progresa. Upravo suprotno, u pitanju je traganje za sasvim ličnim, privatnim mitologijama odlaska i apsolutnog početka. I zaista, zašto slušati, zašto svirati amerikanu, danas, u Srbiji, na kraju sumornih dvehiljaditih, u zemlji koja živi isljučivo od istorijski istrošenih kolektivnih mitova, u zemlji u kojoj vam je potrebna, kako primećuje Ceca Lukić, ogromna količina unutrašnjeg napora da bi ste postigli “podnošljivu količinu nesreće”? Odgovor nalazim razmišljajući ne o muzici već o onome što je moja profesionalna vokacija-pisanju. Nekada mi se činilo da pisanje nužno podrazumeva neku vrstu “angažmana”: pišete ne da bi ste spoznavali svet oko sebe već da bi ste ga menjali. Uspešnost pisanja merite veličinom svoje publike i praktičnim implikacijama koje vaše reči ostvaruju u “objektivno datoj” stvarnosti. Od pisanja kao “angažmana” došao sam do pisanja kao krajnje ličnog, privatnog terapeutskog čina. To ne znači bežanje od stvarnosti: upravo suprotno, reč je o stvaranju utopijskog mikroprostora kroz koji unosite zrno racionalnosti u uslovima permanentnog vanrednog stanja. Drugim rečima, u pitanju je mikrotaktika osmišljavanja sopstvenog života. Stvaranje country muzike kao ultimativno utopijski, politički čin: nije li utopija uvek direktni odgovor na nezadovoljstvo “stvarnim” i samim tim savršeni početak njegovog transformisanja? U tom smislu i slušanje muzike može biti mikroutopijski čin konstruisanja mita o realno nepostojećoj zemlji, “nemogućoj” Americi o kojoj pevaju Soulspiltters-i.

Mikroutopijski u meri u kojoj je i odlazak na italijanske njoke, sa prijateljicom, u onaj zagušljivi, ali vrlo udobni beogradski restoran, pripito slušanje Soulspiltters-a, Leo Martina i Elvisa J. K.-a, uz lošu rakiju, u sedam ujutru, u jednom sasvim pristojnom porodičnom stanu, negde na niškoj Paliluli, prijateljski odlazak na “najbolju toplu čokoladu u gradu” u pomalo sumorno nedeljno popodne, prijateljski ritual redovnog konzumiranja voćne salate sredom pre podne (i opet “tramvaj kup” sa crvenim voćem-da li ćemo ga ikad zameniti?), usamljenički odlazak u novootvoreni tržni centar, po kiši, da bi ste kupili samo par praznih diskova, jedan Kinder Bueno i gledali nasmejane porodice, umereno siromašne ili umereno bogate, u restoranu poput studentske menze, radosne jer su najzad okusile makar miris potrošačke groznice, naručivanje knjige od prijatelja iz inostranstva koji se uskoro vraća u domovinu jer je neki drugi prijatelj najzad dobio ćerku, mali privatni dnevnik u slikama koji ste vodili dok ste je čekali a koji ona, zbog vašeg užasnog rukopisa, nikada nije uspela da pročita, otvaranje grupe na pomalo dosadnom Facebook-u i radost da ste možda, ali samo možda stvorili mikrozajednicu dvadesetak potencijalnih posvećenika jednoj potpuno nevažnoj i marginalnoj ideji, čin mikroutopijski i idealistički kao pisanje bloga za koji ne znate da li će ga iko ikada pročitati ili će ga zauvek progutati beskrajna elektronska inflacija slika i teksta, kao onaj domaći bend iz sredine devedesetih koga ste se sasvim slučajno setili (da, Viburg Dalas mu bejaše ime) a od kog su ostale samo dve male slike, zaostali disk na kakvom online shopping sajtu i usputni kometar na kakvom zaboravljenom forumu kako se bubnjar, Japanac, zvao i verovatno još uvek zove, samo sada u kakvoj dalekoj, sigurno lepšoj i bogatijoj zemlji, Yuko Honda. Soulsplitters, čini se, pevaju upravo o ovakvim, krajnje nevažnim, sasvim usputnim, krajnje marginalnim fragmentima jednog pokušaja da se unese makar zrno idealizma u sumorno sivilo “objektivno date” stvarnosti i pronađe ono mitsko mesto gde, kako citiraju van Zandt-a, “moments do somersaults into eternity”.

I šta reći na kraju? Zapravo ništa-svi znamo da su u pitanju samo konstrukcije, da zemlja, Amerika o kojoj sanjaju Soulsplitters-i zapravo ne postoji, kao što ne postoji ni taj savršeni utopijski prostor već pomenutih iskupljenih grehova i zaboravljenih propuštenih šansi. S one strane van Zandt-ove osunčane planine nije dom, već samo još jedan mali, prljavi grad, isti onakav iz kakvog smo želeli da pobegnemo. Muzika je jedno a život nešto sasvim drugo. Mit nikad ne postaje stvarnost, sreća koju smo zamislili se nikada ne ostvaruje, početak od nule izgleda da nije moguć, umesto savršene ljubavi, na kraju nekako uvek pokupimo usamljenost, a umesto velikog i lepog grada izgleda da nam se uvek zapadne ista onakva palanka iz koje smo otišli. No nema veze, poručuju Soulsplitters-i, i u gubitku ima nečeg apsolutno poetičnog. Umesto sanjane sreće dobili smo sećanja. Na trenutke, fragmente vremena, radosni da ih nismo propustili kada su se dešavali: poput sećanja na jedinu istinski veliku ljubav, za koju nikada nećete biti sigurni da je, barem za vas, zaista prošla (nikako da se odvojite od onog malog priveska za ključeve, donetog kao poklon iz inostranstva), poput sećanja na par malih ljubavi, zapravo nikad ostvarenih, poput sećanja na nekoliko lepih prijateljskih trenutaka sa drugarom Diletom koji je, valjda otišavši iz ovog malog, prljavog grada, naprosto nestao iz naših života. Nema veze, bilo je lepo poznavati ga. Uživao je u “Nikšićkom” crnom, maštao o Sanji, voleo Delphis-e, siguran sam da bi mu se dopali i Soulsplitters-i. Na kraju, uprkos svemu, život je ipak ok. Ali stvarno.

I'd love to feel
Your hand touching mine
And tell me why
I must keep working on

Yes I'd give my life
To lay my head tonight on a bed
Of California stars

I'd like to dream
My troubles all away
On a bed of California stars

Woody Gutrie (lyrics) & Wilco

nikola dedić

Зашто је живот закон

(Коментар на текст Мариа Калика, "Либерални фашизам и расизам")


„Really I think that the poorest he that is in England has a life to live as the greatest he; and therefore truly, sir, I think it's clear that every man that is to live under a government ought first by his own consent to put himself under that government; and I do think that the poorest man in England is not at all bound in a strict sense to that government that he has not had a voice to put himself under.“
Thomas Rainsborough, The Putney Debates

„О, превратничко незналаштво, баш као и највеће знање, успостављаш везе где и како ти се прохте”
Милован Данојлић, Како је Добрислав протрчао кроз Југославију

Шта је погрешно у тексту Мариа Калика „Либерални фашизам и расизам у Србији“? Једном речју – све. Појмови су нејасни и непрецизни, закључивање је произвољно, генерализације олаке и неутемељене. Либерализам о коме пише Калик није ни теорија, ни идеологија, ни пракса, већ Френкенштајново чудовиште напабирчено од изанђалих стереотипа и отрцаних фраза („махнито раслојавање друштва“, „сулуда трка за материјалним добрима“, „арена у којој се одвија борба за опстанак“). На моменте се чини се да је Калик оптужбе против либерализма ређао по приниципу слободних асоцијација, па су се ту онда нашли и фашизам и социјал дарвинизам и минимална држава и шта му је већ у том тренутку пало на памет (то што су тотална /фашистичка/ и минимална /либерална/ држава концепти који се међусобно искључују, Калика ни најмање не брине; уопште, он слабо мари за логичке принципе, то је ваљда та дијалектика, шта ли?).

Главни Каликови докази о наводном „либералном фашизму“ потичу са једног блога и из једне колумне. Његова главна теоријска референца у осуди либералних реформи, јесте латинска пословица „Жури полако!“. Шта рећи? Јесу мудри били стари Латини и јесте Хегел приметио да читање дневних новина савременом човеку служи као замена за јутарњу молитву, али да би се саставила иоле вредна критика савременог либерализма, мора се маћи мало даље од редовног читања новина и гимназијског познавања латинских сентенци. Мора се, наиме, понешто и знати о објекту критике – либерализму. А ово знање Калику исувише очигледно недостаје да би се са њим могла водити било каква смислена полемика на дату тему.

Није ми дакле, намера, да са Каликом полемишем тачку по тачку и указујем на све грешке које је начинио у свом тексту – за тако нешто биле би неопходно много више времена, труда и папира него што то повод заслужује. Уместо тога, задржаћу се на централном мотиву текста – Каликовом тумачењу слогана „Живот је закон!“ – и показати да је ово тумачење не само злонамерно и банално погрешно, већ и слепо за уистину егалитаријанске импликације поменутог слогана.

По Калику, у овој ЛДП-овој предизборној пароли (али, исто тако и у оној ДС-овој „Живот не може да чека!“), „живот је сведен на пуку чињеницу опстанка; он нема другу вредност сем да буде средство за преживљавање“. Чак и ако занемаримо логичку несувислост другог дела овог исказа (живот не може бити „средство“ за преживљавање, ни у транзицији, нити игде другде, просто зато што се појам живота већ садржи у појму преживљавања) и задржимо се само на његовом (логички) непробламатичном првом делу, он опет не стоји. Ево и зашто. Слогани „Живот је закон!“ и „Живот не може да чека!“ супротстављају се политици странака попут СРС-а, СПС-а и ДСС-а. Иако је оваква политика деведесетих неретко имала за последицу и губитак голог или биолошког живота многих грађана Србије, данас, Богу хвала, то тешко да може бити случај. Победа ове политике сасвим сигурно неће довести до нових ратова, али ће довести до самоизолације и успоравања институционалних реформи (тако бар тврде ЛДП и ДС; заснованост ових тврдњи овде нас не интересује, јер ми се сада бавимо намереним значењем исказа, не његовом истинитошћу).

Дакле, када либерал-демократе истакну слоган „Живот је закон!“, они не покушавају да нам поруче да изаберемо голи живот уместо смрти, просто зато што смрт више није у игри, није валидна (чак ни као лоша) алтернатива. Оно покушавају да нам поруче јесте да изаберемо управо људски живот уместо пуког преживљавања, живот који водимо, уместо живота који нам се просто дешава. На примеру ДС-овог слогана, ово је још и очигледније – „живот не може да чека“ управо зато што биолошки живот неумитно протиче и то није ствар наше воље. Оно што може бити ствар наше воље јесте како тај живот водимо. Мој биолошки живот може протећи мимо моје воље, у пуком преживљавању – у реду за хлеб или зејтин, у подземном склоништу, у пешадијском рову , на бироу за запошљавање, или у изолованој земљи са безвредним пасошем. ДС-ов слоган нас позива да узмемо живот у своје руке пре него што буде касно. Да га проживимо онако како желимо и сматрамо да треба, а не онако како морамо. Дакле, управо супротно Каликовим тврдњама – оба слогана нам поручују да живот не сме да се сведе „на пуку чињеницу опстанка“, већ да мора бити много више од тога – живот који сами бирамо да водимо.

И да одмах предухитрим превидљиву Каликову примедбу – чињеница да сами бирамо живот који ћемо водити не значи да је наш избор „егоистичан“. То је избор који сами чинимо али који не мора да буде у корист нас самих (он мора бити by the self, али не нужно и for the self; ова једноставна и опште позната дистинкција Калику је очигледно непозната па он на том незнању гради целу конструкцију о либерализму као систему који подстиче егоизам). Можемо изабрати, и уистину често и бирамо, да живот посветимо бризи за своје ближње. Можемо изабрати да га посветимо уметности, добротоворном раду, или борби за правду. Баш као што можемо изабрати и да га посветимо слушању Цеце, гледању „Великог брата“ или писању за Ферал или НСПМ.

Тужно је што самозваном егалитаријанцу Калику измиче дубоко егалитаријански дух ове идеје, који је најлепше изражен у речима пуковника Томаса Рејнсбороуа наведеним у заглављу овог текста, а који је свој савремени израз пронашао у Ролсовом концепту „животног плана“ – начина на који свако води свој живот у складу са сопственом идејом добра. Овако схваћен, живот уистину јесте – закон. Зато што могућност вођења свог живота, не као просто биолошког, него управо као битно људског, одређеног неком супсанцијалном идејом људског добра, лежи у самој основи нашег схватања правде и једнакости. Закон је ту да свакоме гарантује једнако право да води људски живот (уместо да, зарад арбитрарно прокламованих колективистичких циљева, буде приморан на пуко преживљавање). Оно што Калик не схвата јесте да се оваква једнакост не може заснивати само на владавини већине (која се, како Теофил Панчић сасвим исправно примећује, одвећ лако да претворити у диктатуру) већ захтева и уставне гаранције индивидуалних и мањинских права.

Чињеницу да Калик види прави еглитаријанизам и истинску демократију у владавини онога који је у неколико наврата фалсификовао изборну вољу грађана и који је туђу децу слао у ратове док је сопственој отварао телевизије и дискотеке, сувишно је коментарисати. Ако је и од Калика – много је.

Са слоганом „Живот је закон“, дакле, све је дакле у реду, у егалитаристичком смислу то јест. Што не значи да је нужно све у реду и са свима онима који иза тог слогана стоје. О томе се већ да расправљати. (И они који се позивају на либерализам могу се понашати као расисти, али то онда није никакав плеонастички „либерални фашизам“, него огрешење о сопствена начела). О погубном наслеђу онога кога Калик сматра правим егалитаријанцем и истинским демократом, међутим, нема и не може бити расправе.

Растислав Динић,
Будимпешта

Novi srpski ressentiment

Pre nekoliko godina, u jednom od mnogobrojnih kafansko-političkih razgovora na koje se svodi 99,017% političkog života Srba, dotakosmo se nehotice jedan prijatelj i ja teme Srebrenice. Sve je počelo njegovim oduševljenim „saopštenjem“ o nekim kolegama koji su nabavili majice sa natpisom „nož, žica, Srebrnica“ (ne, ovde ne fali slovo, već moj prijatelj nije znao ni tačno ime tog nesrećnog mesta), pa ih sada sa ponosom nose po gradu. Ja ne spadam u one pametne ljude koji posle ovakvih izjava jednostavno ustanu i odu – moj pedagoški nagon je nažalost previše jak za tako nešto – ja moram da krenem i ispitujem kakav je to odnos prema zločinu koji može naterati čoveka da ima ovakav stav. Ono što sam čuo je zaista bilo vredno truda. Naime, veli prijatelj, Srebrenica je opravdana jer je počinjena iz osvete. Pa i to što se radi o civilima ne menja stvar. Šta, zar meni da ubiju najboljeg druga/brata (ili oba), a ja da pazim kome ću da se svetim? Svako ko dođe pred nišan... itd. I tako se vidi rat: kao stvar časti i pravedničkog gneva, priča dostojna bilo kog filma Van Dama, Brus Lija, svih delova Ramba... U svakom slučaju, rat je holivudski fenomen. Naravno, u dotičnim filmovima svi ljudi koje protagonista pobije na svom putu do „totalne osvete“ su zlikovci ili njihove bezlične sluge. Tek parodija Ostin Pauers problematizuje razliku između prvih i potonjih – ispostavlja se da je jedan od vojnika koji rade za zlikovca zapravo tu kao honorarni radnik, koga – eto – baš tada prijatelji i porodica čekaju kod kuće za rođendanski ručak. U Prodavcima (Clerks), problematizacija se zaključuje: limar iz komšiluka priča kako je odbio da opravlja krov lokalnom mafijašu, i kako je rodjak koji je pristao da obavi posao, usred posla poginuo usled mafijaškog obračuna. Dakle, veli limar, ako znaš u šta se upuštaš, pristaješ na rizik. Problem je samo još utvrditi kada znamo u šta se upuštamo.
No, izjavu sa početka teksta, o opravdanosti osvete sam uspešno potisnuo i nisam na nju mislio sve do pre nekoliko dana, kada sam pročitao kolumnu Slobodana Antonića (Kosovo i tinejdžeri, Politika, 28.2.2008). Antonić, profesor sociologije na beogradskom Filozofskom, kaže: „Uništavanje ‘neprijateljskih simbola’ jeste nasilje. Za njega se možda i može naći opravdanje. Gnev i povređenost zamračuju razum i proizvode nasilje.” Možda bi se ovde moglo pomisliti da profesor Antonić nehotice koristi pogrešnu reč, da on umesto “opravdati” hoće da kaže “objasniti” – jer razlika je ogromna, i hotimično je prevideti u ovom kontekstu bi pokazalo da između Antonića i mog prijatelja sa početka teksta i nema neke razlike u shvatanjima. Ali, kako pokazuju raniji Antonićevi tekstovi, on itekako ima osećaj za nijanse kojima se “senče” događaji u medijima – on optužuje B92 za nepodesnu upotrebu reči “otpozdravljati”(Od dražesnog Palčića, Politika, 21.2.2008.), kojom je jedan neonacistički skup (po Antoniću, benigan poput “sastanka filatelista”) pretvoren u minhensku pivnicu (zašto li mu baš to poređenje pade na pamet…). Dakle, Antonić je potpuno svestan šta i jedno malo jezičko pomeranje može da učini, a kamo li ogroman prelaz od “objasniti” ka “opravdati”, i teško da mu se to može uračunati u previd. Ali Antoniću ovo i nije prvi put. U istom tekstu on protestvuje zbog toga što se “Malom događaju” razbijanja izloga na beogradskom MekDonaldsu pridaje toliko pažnje – napokon, on je samo “Mali događaj”. Samo jedan dan nakon što je taj Antonićev tekst objavljen, polomljeno je mnogo više izloga, spaljivane su “neprijateljske” ambasade i kontejneri koji su, pretpostavljam, bili podjednako neprijateljski, a više od 50 policajaca je povređeno. Događaj koji više nije tako “Mali”, zar ne? Antonić je, vidi se, detaljno prostudirao Pinokija (Politika, 28.2.2008.), ali je zaboravio da ima još knjižica namenjenih deci iz kojih i odrasli “politički analitičari” mogu štošta naučiti. Evo, u uvek-popularnom Malom princu lepo piše: “I baobabi su mali pre nego što porastu … A ako baobaba ne iščupamo na vreme, nikada ga se ne možemo osloboditi. On preplavi celu planetu. Razriva je svojim korenjem. I ako je planeta veoma mala, a baobaba ima u velikom broju, ona će se rasprsnuti. To je pitanje reda.” Pa neka je bilo i samo stotinak navijača, pljačkaša i, kako kaže Antonić “plavuša”. I to je previše za Srbiju. Prepoznavanje koji od Malih događaja će prerasti u Veliki spada u posao političkih analitičara, barem onih koji drže do sebe.
Da li je sledeći Antonićev tekst priznavanje greške? Da vidimo. Na to nas može navesti ciglo jedan pasus, onaj koji se završava pitanjem “U čemu je onda razlika između nas i njih?” I toliko. Ostalo je optuživanje one televizije što je prikazivala nasilje po Beogradu i snimke dve devojke koje su “došle da brane Kosovo”, a otišle s punim kesama. Problem, koji ni Antoniću očito nije jasan, jeste njegova upotreba zamenice “mi”: mi smo pribegli nasilju, mi smo zapalili strane ambasade… Ja lično nisam ni palio džamije kada je to bilo u modi, niti sam kamenovao ambasade, ni MekDonalds, a ne verujem ni da je to činio Antonić. To njegovo mi je očigledno nekakav ideal koji tek treba uspostaviti, ali Antonić se ponaša kao da jedno takvo mi zaista postoji, kao da su svi Srbi već mnogo dobri a da ih samo B92 i LDP kvare (o takvom argumentu, da svi popravljaju omladinu a samo je jedan kvari, već je dovoljno pisano u Odbrani Sokratovoj). Pa i još gore od toga, Antonić onim zabludelim ovčicama svog mi-stada savetuje da odu tamo gde im je mesto – na miting LDP-a, iako se nikakvi incidenti slični ovom nikada nisu desili na mitinzima pomenute opcije (Štaviše, ako je izgrednicima mesto na nekom mitingu, to bi morala biti Nova Srbija, jer kada se poslušaju argumenti one dve plavuše, “krali su svi, pa i mi, zašto sad samo mi da ispaštamo”, ne može čovek da se ne seti da je te iste argumente rabio i Velja Ilić kad mu se tražio ugovor za koncesiju Horgoš-Požega). Na ovaj način, naš “politički analitičar” pokušava da zaboravi činjenicu da članovi tog mi imaju i svoja imena i prezimena, svoju volju i da snose odgovornost za svoje postupke (sve je počelo s tim prokletim globalističkim televizijama i moralnim sistemom koji one propovedaju, veli Antonić. Valjda pre tih televizija nije bilo pljački u Srbiji, jer mi Srbi smo dobri ljudi, patriote, a ne lopuže). Jer kad bismo se, ne daj Bože, toga setili, ono mi bi odmah počelo da se ljulja i troši. Zbog toga je od ključne važnosti ne praviti razliku između onih koji su mirno protestvovali i onih koji su palili i pljačkali, odnosno, Antonićevim rečima, “ne bacati se kamenom” na ove druge. Pa zaboga, nećemo ih valjda zvati huliganima što su razbili neke prozore i povredili nekoliko policajaca (Velja Ilić), jer oni su sve vreme u stvari branili međunarodno pravo (Vojislav Koštunica) (http://www.blic.co.yu/politika.php?id=31371 - koliko znam, na ovu vest još uvek nije stigao demanti iz Vlade Srbije, a i da jeste, teško da bih im poverovao – ovo tačno zvuči kao nešto što bi dotičnici rekli). Svi su oni naši. A ovi izlozi i lokali (a o neprijateljskim kontejnerima da i ne govorimo), pa ko im je kriv što su se našli na putu demonstrantima – kao što rekosmo na početku teksta, osveta je slepa, a oni koji stanu pred nišan, sami su krivi, nećemo valjda mi da mislimo na njih. Nažalost, nije isto kada to kaže običan građanin, i kada se tako nešto izjavi na sednici Vlade, i to od strane ministra i Premijera “narodnjaka” u koje se Antonić najviše kune.
Jedan problem tu postoji. Antoniću ipak nije svejedno što su se ti neredi desili, to nije Srbija u koju on veruje, to nije ono kako izgledaju njegovi mi, a Koštunica i Velja nikako da osude nerede – kao da im je čak i drago što se to desilo, da vidi Zapad s kim ima posla, majku im neprijateljsku (a Kanada, pa jebiga, i oni su žrtve slepe i pravedničke osvete, pa nek paze drugi put kome će da budu severni susedi…); uostalom, to će pomoći da se “održi tenzija” Slobodanu Samardžiću. Kada bi uvideo ovo razilaženje u shvatanju lopovluka i paljenja, Antonić bi morao malo da oslabi svoju ljubav prema “narodnjacima”, što je neprihvatljivo. Zato on i beži iz političkih voda izjavom: “Jer zaista, glavna bitka za Kosovo i nije na bojnom polju. Ona se vodi u našim dušama.” (Politika, 28.2.2008.) I to je legitimno, samo što se posle toga čovek više ne može nazivati “političkim analitičarom”. Već dugo Antonić balansira na samoj ivici političkog analitičarenja, i ovim zadnjim tekstom je konačno ispao iz te sfere. Odavno Antonić poručuje čitaocima sa mesta političkog analitičara: “Otidite nedeljom u najbližu crkvu i shvatićete o čemu govorim.“ (Jedan pokret je na pomolu, Politika, 5.7.2007.) ili pak izjavljuje očigledne neistine kako “naši NVO stručnjaci ne razlikuju veronauku i katehizis. Kada bi se bolje obavestili saznali bi da veronauka nije pravljenje malih pravoslavaca ili katolika, već osnovno obaveštavanje o jednoj važnoj oblasti života kakva je vera.” (Kalup kakvog nigde nema, Politika, 13.2.2007. Inače, ovaj tekst Antonić piše u vreme dok SPC propisuje stroge kodekse oblačenja profesorima tog tobožnjeg ne-katehizisa), da bi ova napadna “produhovljenost” kulminirala u zadnjem tekstu gde se mogu pročitati izrazi poput “satansko uživanje u grehu pravednika”, “naš greh je manji”, “nadmoćniji od ‘carstva zemaljskoga’”… sve političkije od političkijeg, analitičkije od analitičkijeg. Ako je Antonić našao svoj duhovni mir, čestitamo mu i želimo da u njemu istraje. Ali, zaboga, neka onda promeni svoj potpis od “politički analitičar”u “dušebrižnik ovdašnji”, kako bi konačno prestao da nam prodaje bele bubrege za crne, pa da barem znamo kakve tekstove ubuduće možemo očekivati od njega.
Konačno, bilo je samo pitanje vremena kada će se ressentiment koji krasi Antonićeve tekstove (najbolji primer za to je već infamni tekst Jednoga dana, Politika, 13.2.2007) uobličiti u svoj najrasprostranjeniji oblik – hrišćansku propoved. To dugotrajno stiskanje pesnica, škrgutanje zubima suznih očiju, lamentiranje za silovanom majčicom Srbijom uz plastičnost opisa tog silovanja na kome bi pozavideo i de Sad, to izbijanje zlopamćenja (“Slobodno plači. I najvažnije je da ih sve zapamtiš. I one koji su se po tebi ređali i one koji su navijali i dobacivali. Jer, jednoga dana…. Da, da, jednoga dana.“), projekcija svih svojih nepoželjnih osobina na protivnika kako bismo mi, narod Božiji, ili nebeski, kako vam drago, ostali čisti (zato je izgrednicima koji su bili na našem mitingu, u stvari mesto na njihovom mitingu, ili su oni zapravo njihovi ljudi koji su podmetnuti kako bismo mi izgledali loše)… To su mehanizmi ressentimenta koji su odavno poznati. A ressentiment je, priznaćete, loša osnova za vođenje politike. Podjednako loša je, rekao bih, i za bavljenje političkom analizom…

Bojan Blagojević, Niš

His name is Robert Paulson

Саопштење за јавност
Београд, 24. II 2008.



ИСПРАТИМО СРБИН-А

Двадесет првог фебруара пала је још једна жртва за Крст Часни и Слободу Златну. Зоран Вујовић – Вујке, прогнаник са Косова и Метохије, са непуних 20 година придружио се милионима србских мученика у Небеској Србији.

Херој србске младости Зоран Вујовић биће сахрањен у Новом Саду у уторак, 26. фебруара. Промислом Божијим, управо тога дана Србска Православна Црква прославља утемељитеља јединствене и слободне србске државе, Великог жупана Стефана Немању – Светог Симеона Мироточивог.

Отачаствени покрет Образ позива све слободољубиве Србе и Србкиње да испратимо Зорана Вујовића на починак у Царство Небеско и да покажемо србским душманима да су, по речима Светог владике Николаја, "мртви јачи него живи"!



СВЕ ЗА ОБРАЗ, А ОБРАЗ НИ ЗА ШТА!



Отачаствени покрет Образ
Информативна служба