Diskriminacija i perut

(Komentar na tekstove Slobodana Antonica, "Srbija u PK utopiji" i "Pretnje pravnim terorom" , Politika, 25. i 28. 10.)

Ne bih da ulazim u polemiku koja se trenutno vodi izmedju Slobodana Antonića i Bojana Djurića, tim pre što za to ne ispunjavam ni najelementerniji uslov – nisam čitao LDP-ov predlog zakona o diskriminaciji. Neću se petljati u pravo. Mene ovde interesuju metafore.

Po Antoniću, “bolest” diskriminacije, u Srbiji svakako postoji – prema starima, trudnicama, Romima, ali ova se bolest ne sme lečiti previše ljutim lekovima kakav je, navodno, LDP-ov predlog zakona. “Ako imate perut”, veli Antonić, “posle takvog leka bićete oslobođeni peruti. Ali, bićete oslobođeni i kose.” Jednačina je, dakle, jasna. Ljut lek je prema peruti ono što je zakon prema diskriminaciji. A niko nije toliko lud da žrtvuje kosu samo zato da bi se ratosiljao peruti.

Perut je, kao što većina ljudi zna iz ličnog iskustva, dosadna boljka koja vas može dovesti u neprijatnu situaciju kako pred devojkama/momcima do kojih vam je stalo, tako i na poslovnim intervjuima, otmenim večerama i sličnim formalnim okupljanjima. Ali od peruti niko nikad nije umro. Štaviše, većina ljudi sa peruti sasvim lepo živi. Imaju devojke/momke (poneki čak i oba), dobre poslove, odu i na poneku finu večeru. Sve u svemu – ništa im ne fali. Naši dedovi nisu znali za “Head&shoulders”, pa im to nije ni najmanje smetalo da vode srećne i ispunjene živote. Oni su brinuli o glavi na ramenima i krovu nad glavom a ne o koži na temenu te iste glave. Briga o temenu došla je na dnevni red tek sa egzistencijalnom lagodnošću savremenog varoškog života. Onima koji sve imaju, sve i smeta, pa čak i takva sitnica kao što je perut.

Već i sami simptomi ove boljke ukazuju na njenu beznačajnost – sitne bele pahulje, skoro bez ikakve težine. Bogomdana metafora za probleme lišene ozbiljnosti, baš kao i komarac (od koga paničari prave pravi magarca) i dlaka (koju sitničavci nalaze u jajetu). Pošten i radišan svet ne diže buku oko ovakvih sitnica. Nek’ je toplo i lepo vreme, ko mari za komarce (i eto jedne moguće etimologije: ko-marac!); neka bude jaja na trpezi, pa makar u njih upala i poneka dlaka; nek je glava na ramenima, pa makar i perutava. Preterana gadljivost i osetljivost, baš kao i preterana briga za ličnu higijenu, svojstvene su dokonim i razmaženim varošanima i seka-persama, a ne ozbiljnim ljudima koji se rvu sa ozbiljnim problemima.

Ubedljivost čitave Antonićeve analogije a, kako ću pokazati, i celog njegovog teksta, počivaju upravo na izboru peruti kao metafore, t.j. na tragi-komičnoj nesrazmeri izmedju beznačajne bolesti i opasnog leka. Metafore, medjutim, nisu i ne mogu biti proizvoljne. One mogu, baš kao i bilo koja reč, biti pogrešno ili tačno upotrebljene, prikladne ili neprikladne, precizno pogođene ili promašene. Ako je Antonićeva metafora prikladna, njegova analogija stoji. Ako je diskriminacija perut, onda je LDP-ov predlog uistinu preljut lek. Ali, diskriminacije nije perut.

Pre par godina imao sam zadovoljstvo da predajem vrednom, pametnom i višestruko talntovanom mladiću bošnjačke nacionalnosti, koji je iako rodjen u Bosni, ceo život proveo u malom rudarskom gradu na jugoistoku Srbije. Kao u kakvoj soc-realističkoj skasci (ili pak kaptialističkoj bajke o self-made man-u) ovaj momak iz siromašne rudarske porodice, izdržava se od sopstvenog rada i skuplja novac za studije (Zašto ih još nije upisao? Pa, za to mu treba državljanstvo, koje u Srbiji nije nimalo lako steći). Sveki put kad ga sretnem u gradu, srce mi se ispuni prosevtarskim ponosom – laskam sebi kako sam imam delić zasluge u tome što je od mršavog dečkića ispala takva momčina.

Pre dva meseca, moj mladi prijatelj bio je priveden u policiju zbog toga što je, ne znajući, u registrovanoj prodavnici u centru grada kupio ukradeni telefon. Istog dana je, budući savršeno nevin, pušten na slobodu. Ali, ne pre nego što mu je dežurni inspektor ispsovao tursku majku. Ne pre nego što su mu službenici SUP-a rekli da se vrati odakle je došao. Ne pre nego što su mu rekli da će mu se naplatiti za Bratunac. A onda su ga pustili. Bez izvinjenja.

Pitam ga hoće li da ih tuži. Ne sme, odgovara, upravo se prijavio za državljanstvo i boji se da će tužba ugroziti ishod ovog procesa. Kadija te tuži – kadija te sudi, poslovica dobro poznata i Srbima i Bošnjacima.

Sigurno je da me je ovaj slučaj naročito pogodio jer se tiče nekoga ko mi je blizak i drag. Možda
zbog toga preuveličavam njegov značaj. Mozda je u pitanju samo usamljeni slučaj, izuzetak, ne pravilo. Konačno, možda mi prijatelj i nije baš sve verno preneo. U njegovom položaju teško je biti objektivan. Možda se se stvari i nisu baš tako odigrale.

Ali evo nekih slučaja oko kojih nema dileme. Pre samo dva meseca ministar policije je krunisao medijsku hajku protiv malih verskih zajednica, izjavom da će “policija krenuti u odlučnu borbu protiv sekti (sic!), dok mu je policijski inspektor Luković tercirao licitrajući navodnim brojem pripadnika “sekti” u Srbiji. Otprilike u isto vreme, sud je jednoj mladoj ženi oduzeo pravo na brigu o sopstvenom detetu, samo zato što je ona pripadnik Jehovinih svedoka.

Evo jednog još svežijeg, i podjednako nesumnjivog primera: u “Večernjim Novostima” od 24. oktobra objavljena je sledeća vest: “Na Savetu roditelja Osnovne škole "22. oktobar" u Surčinu, roditelji đaka tražili su da se učenici romske nacionalnosti izdvoje u posebna odeljenja. Školu pohađa 650 učenika, a 30 odsto od njih su Romi. Roditelji najviše primedbi imaju na higijenske navike mališana, a takođe, smatraju da učitelji suviše vremena izgube da bi objasnili lekcije ovoj deci.”

Nema razloga da se sumnja u verodostojnost ove informacije. Nije u pitanju ni usamljeni slučaj, jer nije u pitanju ni samo jedan čovek. U pitanju je veća grupa ljudi. Ne marginalaca, ne ekstremista, ne skinhedsa, nego – roditelja, sasvim prosečnih građana Srbije. Ti ljudi, naše komšije, kolege, možda i prijatelji, odlučili su da u jednu državnu školu uvedu segregaciju, poput one koja je pre više od pedeset godina postojala na jugu SAD. Ta činjenica je, već sama po sebi, zastrašujuća. Još više, medjutim, zabrinjava to što preko 60 od 112 komentara na ovu vest, podržava ovaj apel Saveta roditelja. Komentatori uglavnom tvrde da nisu rasisti, ali da je opšte poznato da su romska deca prljava i slabijih mentalnih sposobnosti od „naše”. (Evo jednog tipičnog primera, komentara pod nikom „Dusan” [gramatičke greške nisam ispravljao]: „Nekada sam bio djak. Sada sam roditelj. Moje dete je svedok necega u sta sam se i sam davno uverio. Za ogromnu vecinu decu roma sadasnji nastavni program je pretezak i nemoguce je da ga prate. Ako bi nastava isla tempom koji oni mogu da prate, nasa dece bi ostala pretezno neobrazovana i zaostala. Resenje je u vecem broju specijalnih skola u koja bi bila upisana ova deca. Koristi bi bila vise struka i obostrana. Ne bi bilo medjunacionalnih ekcesa, nebi bilo prenosenja zaraznih bolesti na nasu decu, ne bi bilo ometanja dece u nastavi, nebi bilo kradja, prosenja, opste licne i imovinske nesigurnosti.”)

Ne, profesore Antoniću, diskriminacija nije perut. Ona je teška, opasna, a neretko, i smrtonosna bolest koja razjeda samo tkivo jednog društva. Ona nije bezačajna i njeno lečenje nije pitanje luksuza i dokolice, već pitanje opstanka. Kako fizičkog, za pripadnike diskriminisanih grupa, tako i moralnog, za pripadnike većinske grupe. Zbog nje se, kao što ste i sami primteili, može izgubiti i hrana na stolu („nemate više posao”) i krov nad glavom („upravo smo ga izdali”), a bogami i glava sa ramena (za koliko smo slučajeva neažurne lekarske pomoći Romima čuli, a za koliko njih tek nikada nismo čuli, niti ćemo).

Dugotrajna diskriminacija podriva samopoštovanje pojedinaca i grupa koji su joj izloženi i, što je podjednako važno, podriva njihovu veru u pravnu državu i vladavinu zakona. U „najboljem” slučaju ona proizvodi politički otuđene, frustrirane i apatične građane, nezainteresovane za državu u kojoj žive i njene institucije; u najgorem, ona proizvodi građane kivne (s pravom) na državu u kojoj žive i aktivno angažovane u borbi protiv nje i njenih institucija. Kako u praksi izgleda prvi slučaj, vidimo na primeru romske manjine u Srbiji. Kako izgleda drugi, videli smo na primeru albanske manjine na Kosovu. Diskriminacija jeste bolest, ali nije perut. Njene posledice nisu lake i lepršave, niti se daju lako otresti. One su trajne i iznutra izjedaju političku zajednicu. Medicinska metafora koja bi diskriminaciji najbolje pristajala jeste rak: zdrave ćelije jednog organizma, ona pretvara u maligne. A rak se, gospodine Antoniću, ne leči „Head&Shoulders” šamponom, već nekim znatno radikalnijim metodama. Jedna od njih, hemo-terapija, ima mnoge neprijatne nus-pojave, recimo – opadanje kose. Nema, medjutim, ničeg čudnog u spremnosti pacijenta da žrtuje kosu kako bi spasao život, zar ne?

Pritom, kao i za svako uspešno ozdravljenje, neophodan (ali svakako ne i dovoljan) uslov za uspeh anti-diskriminacionih mera jeste pacijentova želja i volja za izlečenjem. Ja sam ubedjen da Srbija ovu volju poseduje: preostalih 50 od onih 112 komentatora iz „Večernjih novosti”, prokomentarisalo je uvodjenje segregacije u beogradsku školu kao nedopustivu i rasističku meru. Viša instanca vratila je dete mladoj pripadici Jehovinih svedoka. Pokrajinski sekretarijat za obrazovanje Vojvodine, započeo je projekat inkluzije romskih učenika u srednjim školama u Vovodini. Volja postoji, ona prosto nije dovoljna.

Naravno, ni za najteže bolesti nisu svi lekovi odgovarajući. Moguće je da je LDP-ov predlog upravo jedan takav lek. Ako je tako, izvolite – predložite bolji. Ali jedno je sigurno, kakav god bio, uspešan lek će svakako morati da bude ljut. Na ljutu ranu, ljuta trava.

I još nešto. Kažete u svom tekstu da je: „Jedna od prvih stvari koja se nauči u školi jeste da se slaba ocena dobija za neznanje, a ne zato što vas nastavnici mrze.” Ali, šta ako vas nastavnici stvarno mrze? Ocenjivanje po zasluzi počinje tek tamo gde diskriminacija prestaje, gde smo sigurni da diskriminacija prestaje. Zato nam je ovaj zakon prekopotreban.

Rastislav Dinić,

Budapest