Зашто је живот закон

(Коментар на текст Мариа Калика, "Либерални фашизам и расизам")


„Really I think that the poorest he that is in England has a life to live as the greatest he; and therefore truly, sir, I think it's clear that every man that is to live under a government ought first by his own consent to put himself under that government; and I do think that the poorest man in England is not at all bound in a strict sense to that government that he has not had a voice to put himself under.“
Thomas Rainsborough, The Putney Debates

„О, превратничко незналаштво, баш као и највеће знање, успостављаш везе где и како ти се прохте”
Милован Данојлић, Како је Добрислав протрчао кроз Југославију

Шта је погрешно у тексту Мариа Калика „Либерални фашизам и расизам у Србији“? Једном речју – све. Појмови су нејасни и непрецизни, закључивање је произвољно, генерализације олаке и неутемељене. Либерализам о коме пише Калик није ни теорија, ни идеологија, ни пракса, већ Френкенштајново чудовиште напабирчено од изанђалих стереотипа и отрцаних фраза („махнито раслојавање друштва“, „сулуда трка за материјалним добрима“, „арена у којој се одвија борба за опстанак“). На моменте се чини се да је Калик оптужбе против либерализма ређао по приниципу слободних асоцијација, па су се ту онда нашли и фашизам и социјал дарвинизам и минимална држава и шта му је већ у том тренутку пало на памет (то што су тотална /фашистичка/ и минимална /либерална/ држава концепти који се међусобно искључују, Калика ни најмање не брине; уопште, он слабо мари за логичке принципе, то је ваљда та дијалектика, шта ли?).

Главни Каликови докази о наводном „либералном фашизму“ потичу са једног блога и из једне колумне. Његова главна теоријска референца у осуди либералних реформи, јесте латинска пословица „Жури полако!“. Шта рећи? Јесу мудри били стари Латини и јесте Хегел приметио да читање дневних новина савременом човеку служи као замена за јутарњу молитву, али да би се саставила иоле вредна критика савременог либерализма, мора се маћи мало даље од редовног читања новина и гимназијског познавања латинских сентенци. Мора се, наиме, понешто и знати о објекту критике – либерализму. А ово знање Калику исувише очигледно недостаје да би се са њим могла водити било каква смислена полемика на дату тему.

Није ми дакле, намера, да са Каликом полемишем тачку по тачку и указујем на све грешке које је начинио у свом тексту – за тако нешто биле би неопходно много више времена, труда и папира него што то повод заслужује. Уместо тога, задржаћу се на централном мотиву текста – Каликовом тумачењу слогана „Живот је закон!“ – и показати да је ово тумачење не само злонамерно и банално погрешно, већ и слепо за уистину егалитаријанске импликације поменутог слогана.

По Калику, у овој ЛДП-овој предизборној пароли (али, исто тако и у оној ДС-овој „Живот не може да чека!“), „живот је сведен на пуку чињеницу опстанка; он нема другу вредност сем да буде средство за преживљавање“. Чак и ако занемаримо логичку несувислост другог дела овог исказа (живот не може бити „средство“ за преживљавање, ни у транзицији, нити игде другде, просто зато што се појам живота већ садржи у појму преживљавања) и задржимо се само на његовом (логички) непробламатичном првом делу, он опет не стоји. Ево и зашто. Слогани „Живот је закон!“ и „Живот не може да чека!“ супротстављају се политици странака попут СРС-а, СПС-а и ДСС-а. Иако је оваква политика деведесетих неретко имала за последицу и губитак голог или биолошког живота многих грађана Србије, данас, Богу хвала, то тешко да може бити случај. Победа ове политике сасвим сигурно неће довести до нових ратова, али ће довести до самоизолације и успоравања институционалних реформи (тако бар тврде ЛДП и ДС; заснованост ових тврдњи овде нас не интересује, јер ми се сада бавимо намереним значењем исказа, не његовом истинитошћу).

Дакле, када либерал-демократе истакну слоган „Живот је закон!“, они не покушавају да нам поруче да изаберемо голи живот уместо смрти, просто зато што смрт више није у игри, није валидна (чак ни као лоша) алтернатива. Оно покушавају да нам поруче јесте да изаберемо управо људски живот уместо пуког преживљавања, живот који водимо, уместо живота који нам се просто дешава. На примеру ДС-овог слогана, ово је још и очигледније – „живот не може да чека“ управо зато што биолошки живот неумитно протиче и то није ствар наше воље. Оно што може бити ствар наше воље јесте како тај живот водимо. Мој биолошки живот може протећи мимо моје воље, у пуком преживљавању – у реду за хлеб или зејтин, у подземном склоништу, у пешадијском рову , на бироу за запошљавање, или у изолованој земљи са безвредним пасошем. ДС-ов слоган нас позива да узмемо живот у своје руке пре него што буде касно. Да га проживимо онако како желимо и сматрамо да треба, а не онако како морамо. Дакле, управо супротно Каликовим тврдњама – оба слогана нам поручују да живот не сме да се сведе „на пуку чињеницу опстанка“, већ да мора бити много више од тога – живот који сами бирамо да водимо.

И да одмах предухитрим превидљиву Каликову примедбу – чињеница да сами бирамо живот који ћемо водити не значи да је наш избор „егоистичан“. То је избор који сами чинимо али који не мора да буде у корист нас самих (он мора бити by the self, али не нужно и for the self; ова једноставна и опште позната дистинкција Калику је очигледно непозната па он на том незнању гради целу конструкцију о либерализму као систему који подстиче егоизам). Можемо изабрати, и уистину често и бирамо, да живот посветимо бризи за своје ближње. Можемо изабрати да га посветимо уметности, добротоворном раду, или борби за правду. Баш као што можемо изабрати и да га посветимо слушању Цеце, гледању „Великог брата“ или писању за Ферал или НСПМ.

Тужно је што самозваном егалитаријанцу Калику измиче дубоко егалитаријански дух ове идеје, који је најлепше изражен у речима пуковника Томаса Рејнсбороуа наведеним у заглављу овог текста, а који је свој савремени израз пронашао у Ролсовом концепту „животног плана“ – начина на који свако води свој живот у складу са сопственом идејом добра. Овако схваћен, живот уистину јесте – закон. Зато што могућност вођења свог живота, не као просто биолошког, него управо као битно људског, одређеног неком супсанцијалном идејом људског добра, лежи у самој основи нашег схватања правде и једнакости. Закон је ту да свакоме гарантује једнако право да води људски живот (уместо да, зарад арбитрарно прокламованих колективистичких циљева, буде приморан на пуко преживљавање). Оно што Калик не схвата јесте да се оваква једнакост не може заснивати само на владавини већине (која се, како Теофил Панчић сасвим исправно примећује, одвећ лако да претворити у диктатуру) већ захтева и уставне гаранције индивидуалних и мањинских права.

Чињеницу да Калик види прави еглитаријанизам и истинску демократију у владавини онога који је у неколико наврата фалсификовао изборну вољу грађана и који је туђу децу слао у ратове док је сопственој отварао телевизије и дискотеке, сувишно је коментарисати. Ако је и од Калика – много је.

Са слоганом „Живот је закон“, дакле, све је дакле у реду, у егалитаристичком смислу то јест. Што не значи да је нужно све у реду и са свима онима који иза тог слогана стоје. О томе се већ да расправљати. (И они који се позивају на либерализам могу се понашати као расисти, али то онда није никакав плеонастички „либерални фашизам“, него огрешење о сопствена начела). О погубном наслеђу онога кога Калик сматра правим егалитаријанцем и истинским демократом, међутим, нема и не може бити расправе.

Растислав Динић,
Будимпешта

Novi srpski ressentiment

Pre nekoliko godina, u jednom od mnogobrojnih kafansko-političkih razgovora na koje se svodi 99,017% političkog života Srba, dotakosmo se nehotice jedan prijatelj i ja teme Srebrenice. Sve je počelo njegovim oduševljenim „saopštenjem“ o nekim kolegama koji su nabavili majice sa natpisom „nož, žica, Srebrnica“ (ne, ovde ne fali slovo, već moj prijatelj nije znao ni tačno ime tog nesrećnog mesta), pa ih sada sa ponosom nose po gradu. Ja ne spadam u one pametne ljude koji posle ovakvih izjava jednostavno ustanu i odu – moj pedagoški nagon je nažalost previše jak za tako nešto – ja moram da krenem i ispitujem kakav je to odnos prema zločinu koji može naterati čoveka da ima ovakav stav. Ono što sam čuo je zaista bilo vredno truda. Naime, veli prijatelj, Srebrenica je opravdana jer je počinjena iz osvete. Pa i to što se radi o civilima ne menja stvar. Šta, zar meni da ubiju najboljeg druga/brata (ili oba), a ja da pazim kome ću da se svetim? Svako ko dođe pred nišan... itd. I tako se vidi rat: kao stvar časti i pravedničkog gneva, priča dostojna bilo kog filma Van Dama, Brus Lija, svih delova Ramba... U svakom slučaju, rat je holivudski fenomen. Naravno, u dotičnim filmovima svi ljudi koje protagonista pobije na svom putu do „totalne osvete“ su zlikovci ili njihove bezlične sluge. Tek parodija Ostin Pauers problematizuje razliku između prvih i potonjih – ispostavlja se da je jedan od vojnika koji rade za zlikovca zapravo tu kao honorarni radnik, koga – eto – baš tada prijatelji i porodica čekaju kod kuće za rođendanski ručak. U Prodavcima (Clerks), problematizacija se zaključuje: limar iz komšiluka priča kako je odbio da opravlja krov lokalnom mafijašu, i kako je rodjak koji je pristao da obavi posao, usred posla poginuo usled mafijaškog obračuna. Dakle, veli limar, ako znaš u šta se upuštaš, pristaješ na rizik. Problem je samo još utvrditi kada znamo u šta se upuštamo.
No, izjavu sa početka teksta, o opravdanosti osvete sam uspešno potisnuo i nisam na nju mislio sve do pre nekoliko dana, kada sam pročitao kolumnu Slobodana Antonića (Kosovo i tinejdžeri, Politika, 28.2.2008). Antonić, profesor sociologije na beogradskom Filozofskom, kaže: „Uništavanje ‘neprijateljskih simbola’ jeste nasilje. Za njega se možda i može naći opravdanje. Gnev i povređenost zamračuju razum i proizvode nasilje.” Možda bi se ovde moglo pomisliti da profesor Antonić nehotice koristi pogrešnu reč, da on umesto “opravdati” hoće da kaže “objasniti” – jer razlika je ogromna, i hotimično je prevideti u ovom kontekstu bi pokazalo da između Antonića i mog prijatelja sa početka teksta i nema neke razlike u shvatanjima. Ali, kako pokazuju raniji Antonićevi tekstovi, on itekako ima osećaj za nijanse kojima se “senče” događaji u medijima – on optužuje B92 za nepodesnu upotrebu reči “otpozdravljati”(Od dražesnog Palčića, Politika, 21.2.2008.), kojom je jedan neonacistički skup (po Antoniću, benigan poput “sastanka filatelista”) pretvoren u minhensku pivnicu (zašto li mu baš to poređenje pade na pamet…). Dakle, Antonić je potpuno svestan šta i jedno malo jezičko pomeranje može da učini, a kamo li ogroman prelaz od “objasniti” ka “opravdati”, i teško da mu se to može uračunati u previd. Ali Antoniću ovo i nije prvi put. U istom tekstu on protestvuje zbog toga što se “Malom događaju” razbijanja izloga na beogradskom MekDonaldsu pridaje toliko pažnje – napokon, on je samo “Mali događaj”. Samo jedan dan nakon što je taj Antonićev tekst objavljen, polomljeno je mnogo više izloga, spaljivane su “neprijateljske” ambasade i kontejneri koji su, pretpostavljam, bili podjednako neprijateljski, a više od 50 policajaca je povređeno. Događaj koji više nije tako “Mali”, zar ne? Antonić je, vidi se, detaljno prostudirao Pinokija (Politika, 28.2.2008.), ali je zaboravio da ima još knjižica namenjenih deci iz kojih i odrasli “politički analitičari” mogu štošta naučiti. Evo, u uvek-popularnom Malom princu lepo piše: “I baobabi su mali pre nego što porastu … A ako baobaba ne iščupamo na vreme, nikada ga se ne možemo osloboditi. On preplavi celu planetu. Razriva je svojim korenjem. I ako je planeta veoma mala, a baobaba ima u velikom broju, ona će se rasprsnuti. To je pitanje reda.” Pa neka je bilo i samo stotinak navijača, pljačkaša i, kako kaže Antonić “plavuša”. I to je previše za Srbiju. Prepoznavanje koji od Malih događaja će prerasti u Veliki spada u posao političkih analitičara, barem onih koji drže do sebe.
Da li je sledeći Antonićev tekst priznavanje greške? Da vidimo. Na to nas može navesti ciglo jedan pasus, onaj koji se završava pitanjem “U čemu je onda razlika između nas i njih?” I toliko. Ostalo je optuživanje one televizije što je prikazivala nasilje po Beogradu i snimke dve devojke koje su “došle da brane Kosovo”, a otišle s punim kesama. Problem, koji ni Antoniću očito nije jasan, jeste njegova upotreba zamenice “mi”: mi smo pribegli nasilju, mi smo zapalili strane ambasade… Ja lično nisam ni palio džamije kada je to bilo u modi, niti sam kamenovao ambasade, ni MekDonalds, a ne verujem ni da je to činio Antonić. To njegovo mi je očigledno nekakav ideal koji tek treba uspostaviti, ali Antonić se ponaša kao da jedno takvo mi zaista postoji, kao da su svi Srbi već mnogo dobri a da ih samo B92 i LDP kvare (o takvom argumentu, da svi popravljaju omladinu a samo je jedan kvari, već je dovoljno pisano u Odbrani Sokratovoj). Pa i još gore od toga, Antonić onim zabludelim ovčicama svog mi-stada savetuje da odu tamo gde im je mesto – na miting LDP-a, iako se nikakvi incidenti slični ovom nikada nisu desili na mitinzima pomenute opcije (Štaviše, ako je izgrednicima mesto na nekom mitingu, to bi morala biti Nova Srbija, jer kada se poslušaju argumenti one dve plavuše, “krali su svi, pa i mi, zašto sad samo mi da ispaštamo”, ne može čovek da se ne seti da je te iste argumente rabio i Velja Ilić kad mu se tražio ugovor za koncesiju Horgoš-Požega). Na ovaj način, naš “politički analitičar” pokušava da zaboravi činjenicu da članovi tog mi imaju i svoja imena i prezimena, svoju volju i da snose odgovornost za svoje postupke (sve je počelo s tim prokletim globalističkim televizijama i moralnim sistemom koji one propovedaju, veli Antonić. Valjda pre tih televizija nije bilo pljački u Srbiji, jer mi Srbi smo dobri ljudi, patriote, a ne lopuže). Jer kad bismo se, ne daj Bože, toga setili, ono mi bi odmah počelo da se ljulja i troši. Zbog toga je od ključne važnosti ne praviti razliku između onih koji su mirno protestvovali i onih koji su palili i pljačkali, odnosno, Antonićevim rečima, “ne bacati se kamenom” na ove druge. Pa zaboga, nećemo ih valjda zvati huliganima što su razbili neke prozore i povredili nekoliko policajaca (Velja Ilić), jer oni su sve vreme u stvari branili međunarodno pravo (Vojislav Koštunica) (http://www.blic.co.yu/politika.php?id=31371 - koliko znam, na ovu vest još uvek nije stigao demanti iz Vlade Srbije, a i da jeste, teško da bih im poverovao – ovo tačno zvuči kao nešto što bi dotičnici rekli). Svi su oni naši. A ovi izlozi i lokali (a o neprijateljskim kontejnerima da i ne govorimo), pa ko im je kriv što su se našli na putu demonstrantima – kao što rekosmo na početku teksta, osveta je slepa, a oni koji stanu pred nišan, sami su krivi, nećemo valjda mi da mislimo na njih. Nažalost, nije isto kada to kaže običan građanin, i kada se tako nešto izjavi na sednici Vlade, i to od strane ministra i Premijera “narodnjaka” u koje se Antonić najviše kune.
Jedan problem tu postoji. Antoniću ipak nije svejedno što su se ti neredi desili, to nije Srbija u koju on veruje, to nije ono kako izgledaju njegovi mi, a Koštunica i Velja nikako da osude nerede – kao da im je čak i drago što se to desilo, da vidi Zapad s kim ima posla, majku im neprijateljsku (a Kanada, pa jebiga, i oni su žrtve slepe i pravedničke osvete, pa nek paze drugi put kome će da budu severni susedi…); uostalom, to će pomoći da se “održi tenzija” Slobodanu Samardžiću. Kada bi uvideo ovo razilaženje u shvatanju lopovluka i paljenja, Antonić bi morao malo da oslabi svoju ljubav prema “narodnjacima”, što je neprihvatljivo. Zato on i beži iz političkih voda izjavom: “Jer zaista, glavna bitka za Kosovo i nije na bojnom polju. Ona se vodi u našim dušama.” (Politika, 28.2.2008.) I to je legitimno, samo što se posle toga čovek više ne može nazivati “političkim analitičarom”. Već dugo Antonić balansira na samoj ivici političkog analitičarenja, i ovim zadnjim tekstom je konačno ispao iz te sfere. Odavno Antonić poručuje čitaocima sa mesta političkog analitičara: “Otidite nedeljom u najbližu crkvu i shvatićete o čemu govorim.“ (Jedan pokret je na pomolu, Politika, 5.7.2007.) ili pak izjavljuje očigledne neistine kako “naši NVO stručnjaci ne razlikuju veronauku i katehizis. Kada bi se bolje obavestili saznali bi da veronauka nije pravljenje malih pravoslavaca ili katolika, već osnovno obaveštavanje o jednoj važnoj oblasti života kakva je vera.” (Kalup kakvog nigde nema, Politika, 13.2.2007. Inače, ovaj tekst Antonić piše u vreme dok SPC propisuje stroge kodekse oblačenja profesorima tog tobožnjeg ne-katehizisa), da bi ova napadna “produhovljenost” kulminirala u zadnjem tekstu gde se mogu pročitati izrazi poput “satansko uživanje u grehu pravednika”, “naš greh je manji”, “nadmoćniji od ‘carstva zemaljskoga’”… sve političkije od političkijeg, analitičkije od analitičkijeg. Ako je Antonić našao svoj duhovni mir, čestitamo mu i želimo da u njemu istraje. Ali, zaboga, neka onda promeni svoj potpis od “politički analitičar”u “dušebrižnik ovdašnji”, kako bi konačno prestao da nam prodaje bele bubrege za crne, pa da barem znamo kakve tekstove ubuduće možemo očekivati od njega.
Konačno, bilo je samo pitanje vremena kada će se ressentiment koji krasi Antonićeve tekstove (najbolji primer za to je već infamni tekst Jednoga dana, Politika, 13.2.2007) uobličiti u svoj najrasprostranjeniji oblik – hrišćansku propoved. To dugotrajno stiskanje pesnica, škrgutanje zubima suznih očiju, lamentiranje za silovanom majčicom Srbijom uz plastičnost opisa tog silovanja na kome bi pozavideo i de Sad, to izbijanje zlopamćenja (“Slobodno plači. I najvažnije je da ih sve zapamtiš. I one koji su se po tebi ređali i one koji su navijali i dobacivali. Jer, jednoga dana…. Da, da, jednoga dana.“), projekcija svih svojih nepoželjnih osobina na protivnika kako bismo mi, narod Božiji, ili nebeski, kako vam drago, ostali čisti (zato je izgrednicima koji su bili na našem mitingu, u stvari mesto na njihovom mitingu, ili su oni zapravo njihovi ljudi koji su podmetnuti kako bismo mi izgledali loše)… To su mehanizmi ressentimenta koji su odavno poznati. A ressentiment je, priznaćete, loša osnova za vođenje politike. Podjednako loša je, rekao bih, i za bavljenje političkom analizom…

Bojan Blagojević, Niš