O SKANDALOZNOJ NEJEDNAKOSTI IZMEDJU ZNANJA I NEZNANJA

(odgovor na tekst Maria Kalika, "Liberalizam je anti-egalitarizam")

„Boljševici su od početka bili krajnje nepoverljivi prema objektivnim merilima za utvrđivanje istine. Lenjin je, u delu ’Šta da se radi?’, odlučno odbacio pravila formalnologičkog rasuđivanja, a među njima ono najvažnije, pravilo neprotivrečja. Lenjinovo je otkriće da postoje buržoaska i proleterska istina, i da one nemaju zajedničkog imenitelja. Lenjinista ne traga za istinom, ne utvrđuje je na osnovu raznorodnih podataka i nalaza, putem proveravanja i sravnjivanja; on unapred raspolaže ključem kojim se rešavaju sve nedoumice.”

Milovan Danojlić, Muka s rečima

„Mene pita šta sam čit'o? MENE pita sta sam čit'o?!?"

Dušan Kovačević, Radovan Treći

Kada sam u svom prethodnom tekstu prigovorio Kaliku da ne zna dovoljno o objektu svoje kritike, savremenom liberalizmu to jest, te mu preporučio da to znanje stekne čitanjem na ovu temu, ja sam svakako mislio na dela relevantnih savremnih liberalnih autora. Da je Kalik čit’o, u to nema sumnje, i u svom poslednjem odgovoru se uopšte ne stidi da to pokaže. Ali šta je čit’o? Iz čega on crpi svoje poznavanje savremenog liberalizma? Pod jedan, to su klasici maksizma-lenjinizma., pod dva, to su predizborne sms poruke, pod tri, to su program LDP-a i nešto što se zove “Povelja slobode”, pod četiri, to je internet sajt na kome se, gle užasa, nalaze i tekstovi Ajn Rend i Margaret Tačer (nota bene: ne tekstovi sami, ne knjige ovih autora, nego sajt, referenca je sajt, to jest – samo njegovo postojanje). Sve je to opet lepo i krasno (mada, primećujem da na spisku literature fale Stari i Novi zavet, Tarabići i “Kule stražare”), ali da li je Kalik ispunio onaj minimalni uslov za raspravu o savremenom liberalizmu, koji sam mu u svom prošlom tekstu postavio? Odgovor je, nažalost – ne.

Jer da jeste, znao bi ponešto i o Rolsovom liberalnom egalitarizmu koji, po rečima Tomasa Nejgela, “kombinuje vrlo snažne principe socijalne i ekonomske jednakosti povezane sa evropskim socijalizmom i podjednako snažne principe pluralističke tolerancije i lične slobode povezane sa američkim liberalizmom, i to kroz teoriju koja otkriva njihov zajednički temelj.”[1]

Znao bi i da je u savremenoj liberalnoj teoriji, od “Vrline sebičnosti”, omiljene baba-roge anti-liberala, Ajn Rend, mnogo uticajnija jedna druga knjiga – “Vrhovna vrlina”, Ronalda Dvorkina, koja kao vrlinu iz sopstvenog naslova imenuje upravo – jednakost[2]. Znao bi, konačno, i da se ime nesrećne Rendove ne izgovara Ejn, već Ajn (“’Ayn’ rhimes with ‘mine’”, lepo piše u FAQ sekciji sajta Ayn Rand Institute-a; bar je to mogao da pogleda: nije knjiga – sajt je).

Ovi se autori i njihove ideje dakako mogu kritikovati, ali se o njima prvo mora ponešto i znati. Pisati kritički o jednoj teorijskoj poziciji (u ovom slučaju - liberalnom egalitarizmu), a pritom se ne pozicionirati na bilo koji način u odnosu na njene vodeće savremene zastupnike, znači, da parafraziram Kiša, biti ignorant u stvarima filozofskim. Kritikovati savremeni liberalizam pozivajući se (samo) na Marksa i Hegela, poduhvat je jednake vrednosti kao i kritikovati savremenu kvantnu mehaniku pozivajući se (samo) na Njutna i Galileja[3].

Dakle, uprkos tome što se Kaliku kanda čini da je naša polemika, polemika izmedju liberala i marksističkog kritičara liberalizma, ona to naravno nije. Takva polemika bi svakako bila zanimljiva, a verujem i korisna, ali Kalik ne ispunjava ni elementarne uslove za učešće u njoj. On prosto – ne zna o čemu govori. I tu ne pomaže nikakva lucidna dijalektika, to nepoznavanje objekta kritike neće se razrešiti nikakvim aufhebungom. Možda će carstvo slobode koje će nastati posle socijalističke revolucije konačno odbaciti na djubrište istorije skandaloznu nejednakost izmedju znanja i neznanja, ali to se, bar za sada, još nije desilo.

Na različite aluzije i u bradu izgovorene polu-uvrede koje mi Kalik upućuje ne bih trošio reči. Sa jednim izuzetkom – Kalik na jednom mestu insinuira da sam tekst pisao po partijskom zadatku (kao, ne zna on, možda i nije zato, ali za svaki slučaj da pomene i tu mogucnost…). Niti sam član LDP-a (pretpostavljam da je to partija na koju se misli), niti poznajem ikoga ko je njihov član, tako da zadatak nisam imao odakle ni da dobijem, sve i da sam bio spreman da ga obavim. Ali sve to u krajnjoj liniji nije ni bitno. Ono na šta bih želeo da skrenem pažnju je ova ljupka sintagma “po partijskom zadatku”, koja tako jasno razotkriva stanje jednog duha i tako glasno priziva duh jednog vremena za koje smo se nadali da je zauvek iza nas.

“Da ne bude nesporazuma”, na drugom mestu piše Kalik, ”ne odbacujem upotrebu sile kao takve u društvenom životu. Samo razlikujem revolucionarnu silu i kontra-revolucionarno (reakcionarno) nasilje. Prvo je legitimno, drugo nije.”[4] Uprkos Kalikovom tvrdjenju, liberalizam ne odbacuje supstancijalnu ideju dobra, već samo državno nametanje jedne supstancijalne ideje dobra, t.j. on omogućuje pluralnost supstancija. Razlog za ovo je jasan – u svakoj modernoj državi postoji faktički pluralitet shvatanja dobrog života i nametanje jednog od ovih shvatanja kao jedinog važećeg nužno bi moralo ukinuti sva ostala (a sa njima i sve one koji ih prihvataju). Moram priznati da mi isprva nije bilo baš jasno kako Kalik namerava da reši taj problem kada bude uspostavljao onu „jednu supstancijalnu ideju dobra kojoj se mora podrediti svoj vlastiti interes”[5]. Posle ovoga, medjutim, uistinu više nema nesporazuma. Što bi rekao Kalikov stariji kolega iz NSPM, Slobodan Antonić – sada znamo.

Rastislav Dinić

http://www.hronikarekonstrukcije.blogspot.com/

---

[1] Thomas Nagel, Concealment and exposure & other essays. (Oxford University Press, 2002), str. 88

[2] Ronald Dworkin, Sovereign Virtue: Equality in Theory and Practice, (Cambridge: Harvard University Press, 2000)

[3] Da je ubedljiva marksistička kritike liberalnog eglitarijanizma itekako moguća, pokazuje i rad Dž. A. Koena (Cohen), recimo u If You're an Egalitarian, How Come You're so Rich? (Cambridge: Harvard University Press, 2000). I eto Kaliku zgodne preporuke za čitanje...

[4] Mario Kalik, „Liberalizam je anti-egalitarizam“

[5] Ibidem. Posebno je pitanje koje li bi to shvatanje dobra moglo biti? Kalik „egoističnim” liberalima prebacuje da ne mare za državu, ali bogami ni za nacinalnu tradiciju. U državi Srbiji, medjutim, žive naslednici različitih nacionalnih, religijskih i drugih tradicija, koju od njih odabrati? Većinsku? Ali šta ćemo sa onima koji „mare” za druge tradicije? Na ovo pitanje je najbolji odgovor, još pre dve godine, upravo na sajtu NSPM dao Slobodan Divjak: „Svuda tamo gde je pravni sistem u funkciji samo jedne jedine kulturne tradicije na delu je tiranija, despotija, tj. jednodimenzionalnost kulturnog i ideološkog tipa.” I zato je, a ne zbog nekakvog „egoizma”, liberalizam trenutno najbolje moguće rešenje za upravljanje modernom državom, zato što „liberalno, tj. apstraktno shvaćena ’pravna osoba’ jeste spoljoašnji, formalno-institucionalni zaštitini omotač empirijskoj osobi kao nosiocu različitih partikularnih identiteta.” (vidi Slobodan Divjak, "Antiliberalni autoritarizam i govor mržnje")

UTOPIJE SVIH NAŠIH MLADOSTI

ILI

AMERIKANA, PRVI PUT MEĐU SRBIMA

(The Soulsplitters, “Long Highway Blues”, Tomato Records, 2008.)

So friends, when my time comes
as surely it will
you just carry my body
out to some lonesome hill
and lay me down easy
where the cool rivers run
with only my mountains
'tween me and the sun

Townes van Zandt

Ovog proleća sam se po prvi put susreo sa tim neobičnim, skoro jedinstvenim muzičkim fenomenom zvanim The Soulsplitters. Neobičnim iz dva razloga: najpre, ljudi sviraju amerikanu, “najamerikanskiji” od svih američkih žanrova; kao drugo, ljudi dolaze iz Srbije, zemlje turbo folka ali svakako ne i onoga što prepoznajemo kao indie folk, odnosno alternative, odnosno outlaw country. Tog popodneva svratio sam do Koste, njegovog memlom, starinskim slikama, predivnim pogledom na Dunav i Novi Beograd i bezbrojnim pločama ispunjenog dorćolskog stana, mog redovnog snabdevača piratskim diskovima: uz “Our Mother the Mountain” Townes van Zandta, “Jesus was a Capricorn” Krisa Kristoffersona, duplog live albuma “Kicking Television” grupe Wilco i skoro celokupne DVD diskografije američke folk kraljice EmmyLou Harris, u mojim rukama se našao i album više nego zanimljivog omota gore pomenute grupe-“Long Highway Blues”. Izdat za Tomato Records, ništa nije upućivalo da je reč o “naše gore listu”.

Pojavili su se relativno skoro, najpre sa obradom čuvenog hita post punk grupe Delphis: sećam se poslednje nove godine, pola litre makedosnkog belog u venama, nepojedenog roštilja u trpezariji ogromnog stana, jedne prevrnute saksije, jedne cigaretom progorene pidžame nošene kao majica, upravo odgledane Štefice Cvek, tamo negde u sedam izjutra, na kućnom DVD-u našeg usnulog domaćina, ogromne količine Orbit žvaka, gorkog mirisa narandžastog Pall Mall-a koji se uvlači u odeću, plavičastih, skoro bezbojnih senki u tihom i praznom hodniku, i mog oduševljenja što pri odlasku u lenjo, pospano snežno jutro, na nekakvom lokalnom radiju, kao kroz maglu prepoznajem Delphis-e. Ipak, ovoga puta u akustično-melanholičnom izdanju autentično američkog country zvuka. Englesku verziju “Sanje” sam čuo, od tada, čini mi se nebrojeno puta. Prisećam se svog nekadašnjeg prijatelja sa studija, Dileta-šta li se desilo sa njim, razmišljam, da li još uvek voli country, da li još uvek ispija “Nikšićko” crno u beogradskom stanu svoje majke, tamo negde na Zvezdari, da li još uvek čuva piratsku kasetu Delphis-a sa pesmom za koju je govorio da bi voleo da je posvećena njemu? A onda se u mom CD plejeru našao “Long Highway Blues”.

Priroda. Ta ogromna zemlja i njena beskrajna prostranstva utkana u osnove najvećeg modernog mita o osvajanju. Krenuti na Zapad, ostaviti groblje istorije za sobom, napustiti Stari svet jeste uvek bilo obećanje novog početka. Novi početak kao ultimativna Utopija nedosanjanog sna o Americi. Soulspitters-i, kroz svoje tekstove, sanjaju o ovakvom početku. Prostranstva “with their proud mountains tall/ where the rivers like gypsys/ down her black canyons fall/ I left as a young man/ not full seventeen/ with nothin' for company/ but the wind and a dream”, kako pevaju u obradi sada već kultnog hita legendarnog Townes van Zandt-a. Ipak, u njihovim tekstovima zemlja nije objekt osvajačke ekspanzije, prostor konkvistadorske “penetracije”, “srce tame” nepoznatog Drugog koga treba civilizovati i kultivisati idejom progresa, kako nalaže klasični američki mit. Zemlja je bekstvo, novi dom, surovi ali i predivni, mitski ali i podjednako realni, skoro svakodnevni san o Edenskom vrtu koji nam poručuje da su porazi najzad za nama, da su grehovi najzad iskupljeni, a propuštene šanse najzad zaboravljene. Putovanje kao traganje za Iskupljenjem: ne putuju samo avanturisti i radoznali, već i nezadovoljni, oni slomljeni svojim bezbrojnim porazima. Odlazak kao traganje za prostorom u kome su utopije svih naših mladosti najzad postale stvarnost.

Usamljenost. Osećaj kao kada gledate romantičnu komediju, sami, u svojoj sobi, nedeljom uveče. Život u predivnom velikom gradu i nesporazum, naravno. Grad je skoro uvek mesto savim slučajnog susreta. Slučajnost susreta donosi neizvesnost ali i podstiče želju- želju za spojem muškog i ženskog principa. Nesporazum pak stvara rizik da se ženski i muški junak na kraju neće sresti. Ipak, život, za razliku od filma, ne zna za happy end, kao ni za velike lepe gradove. Tako i u pesmama Soulsplitters-a slika ljubavi jeste neprestano obećanje koje se ne ispunjava, ponovni susret koji se ne dešava. “If only she could feel my pain/ but feelin' is a burden/ she can't sustain/ so like a summer thursday/ I cry for rain.” Jedini odgovor je odlazak: napustiti grad, njegove prljave ulice, zapuštene haustore, bezbrojne prozore nekih prostranih, velikih, čistih stanova u koje nikada nećemo zakoračiti, susrete koje nikada nećemo doživeti, nepoznate stanovnike koje kao svoje nikada nećemo prihvatiti. Tragati za prostorima u kojima usamljenost nije nametnuta nužnost već slobodni izbor. Kontrast između grada i prirode, civilizacije i divljine, ostanka i odlaska, susreta i usamljenosti. I raštimovani, spori zvuk automobilskog motora, negde na autoputu, in the middle of nowhere. “Car wheels on the gravel road”, uz eggs, beacon i miris brze kafe, pre polaska, naravno, kako peva Lucinda Williams. S one strane osunačane planine je možda kakvo mesto koje se možda može nazvati dom.

Mit. Ne veliki, kolektivistički mit političkog napretka i progresa. Upravo suprotno, u pitanju je traganje za sasvim ličnim, privatnim mitologijama odlaska i apsolutnog početka. I zaista, zašto slušati, zašto svirati amerikanu, danas, u Srbiji, na kraju sumornih dvehiljaditih, u zemlji koja živi isljučivo od istorijski istrošenih kolektivnih mitova, u zemlji u kojoj vam je potrebna, kako primećuje Ceca Lukić, ogromna količina unutrašnjeg napora da bi ste postigli “podnošljivu količinu nesreće”? Odgovor nalazim razmišljajući ne o muzici već o onome što je moja profesionalna vokacija-pisanju. Nekada mi se činilo da pisanje nužno podrazumeva neku vrstu “angažmana”: pišete ne da bi ste spoznavali svet oko sebe već da bi ste ga menjali. Uspešnost pisanja merite veličinom svoje publike i praktičnim implikacijama koje vaše reči ostvaruju u “objektivno datoj” stvarnosti. Od pisanja kao “angažmana” došao sam do pisanja kao krajnje ličnog, privatnog terapeutskog čina. To ne znači bežanje od stvarnosti: upravo suprotno, reč je o stvaranju utopijskog mikroprostora kroz koji unosite zrno racionalnosti u uslovima permanentnog vanrednog stanja. Drugim rečima, u pitanju je mikrotaktika osmišljavanja sopstvenog života. Stvaranje country muzike kao ultimativno utopijski, politički čin: nije li utopija uvek direktni odgovor na nezadovoljstvo “stvarnim” i samim tim savršeni početak njegovog transformisanja? U tom smislu i slušanje muzike može biti mikroutopijski čin konstruisanja mita o realno nepostojećoj zemlji, “nemogućoj” Americi o kojoj pevaju Soulspiltters-i.

Mikroutopijski u meri u kojoj je i odlazak na italijanske njoke, sa prijateljicom, u onaj zagušljivi, ali vrlo udobni beogradski restoran, pripito slušanje Soulspiltters-a, Leo Martina i Elvisa J. K.-a, uz lošu rakiju, u sedam ujutru, u jednom sasvim pristojnom porodičnom stanu, negde na niškoj Paliluli, prijateljski odlazak na “najbolju toplu čokoladu u gradu” u pomalo sumorno nedeljno popodne, prijateljski ritual redovnog konzumiranja voćne salate sredom pre podne (i opet “tramvaj kup” sa crvenim voćem-da li ćemo ga ikad zameniti?), usamljenički odlazak u novootvoreni tržni centar, po kiši, da bi ste kupili samo par praznih diskova, jedan Kinder Bueno i gledali nasmejane porodice, umereno siromašne ili umereno bogate, u restoranu poput studentske menze, radosne jer su najzad okusile makar miris potrošačke groznice, naručivanje knjige od prijatelja iz inostranstva koji se uskoro vraća u domovinu jer je neki drugi prijatelj najzad dobio ćerku, mali privatni dnevnik u slikama koji ste vodili dok ste je čekali a koji ona, zbog vašeg užasnog rukopisa, nikada nije uspela da pročita, otvaranje grupe na pomalo dosadnom Facebook-u i radost da ste možda, ali samo možda stvorili mikrozajednicu dvadesetak potencijalnih posvećenika jednoj potpuno nevažnoj i marginalnoj ideji, čin mikroutopijski i idealistički kao pisanje bloga za koji ne znate da li će ga iko ikada pročitati ili će ga zauvek progutati beskrajna elektronska inflacija slika i teksta, kao onaj domaći bend iz sredine devedesetih koga ste se sasvim slučajno setili (da, Viburg Dalas mu bejaše ime) a od kog su ostale samo dve male slike, zaostali disk na kakvom online shopping sajtu i usputni kometar na kakvom zaboravljenom forumu kako se bubnjar, Japanac, zvao i verovatno još uvek zove, samo sada u kakvoj dalekoj, sigurno lepšoj i bogatijoj zemlji, Yuko Honda. Soulsplitters, čini se, pevaju upravo o ovakvim, krajnje nevažnim, sasvim usputnim, krajnje marginalnim fragmentima jednog pokušaja da se unese makar zrno idealizma u sumorno sivilo “objektivno date” stvarnosti i pronađe ono mitsko mesto gde, kako citiraju van Zandt-a, “moments do somersaults into eternity”.

I šta reći na kraju? Zapravo ništa-svi znamo da su u pitanju samo konstrukcije, da zemlja, Amerika o kojoj sanjaju Soulsplitters-i zapravo ne postoji, kao što ne postoji ni taj savršeni utopijski prostor već pomenutih iskupljenih grehova i zaboravljenih propuštenih šansi. S one strane van Zandt-ove osunčane planine nije dom, već samo još jedan mali, prljavi grad, isti onakav iz kakvog smo želeli da pobegnemo. Muzika je jedno a život nešto sasvim drugo. Mit nikad ne postaje stvarnost, sreća koju smo zamislili se nikada ne ostvaruje, početak od nule izgleda da nije moguć, umesto savršene ljubavi, na kraju nekako uvek pokupimo usamljenost, a umesto velikog i lepog grada izgleda da nam se uvek zapadne ista onakva palanka iz koje smo otišli. No nema veze, poručuju Soulsplitters-i, i u gubitku ima nečeg apsolutno poetičnog. Umesto sanjane sreće dobili smo sećanja. Na trenutke, fragmente vremena, radosni da ih nismo propustili kada su se dešavali: poput sećanja na jedinu istinski veliku ljubav, za koju nikada nećete biti sigurni da je, barem za vas, zaista prošla (nikako da se odvojite od onog malog priveska za ključeve, donetog kao poklon iz inostranstva), poput sećanja na par malih ljubavi, zapravo nikad ostvarenih, poput sećanja na nekoliko lepih prijateljskih trenutaka sa drugarom Diletom koji je, valjda otišavši iz ovog malog, prljavog grada, naprosto nestao iz naših života. Nema veze, bilo je lepo poznavati ga. Uživao je u “Nikšićkom” crnom, maštao o Sanji, voleo Delphis-e, siguran sam da bi mu se dopali i Soulsplitters-i. Na kraju, uprkos svemu, život je ipak ok. Ali stvarno.

I'd love to feel
Your hand touching mine
And tell me why
I must keep working on

Yes I'd give my life
To lay my head tonight on a bed
Of California stars

I'd like to dream
My troubles all away
On a bed of California stars

Woody Gutrie (lyrics) & Wilco

nikola dedić