UTOPIJE SVIH NAŠIH MLADOSTI

ILI

AMERIKANA, PRVI PUT MEĐU SRBIMA

(The Soulsplitters, “Long Highway Blues”, Tomato Records, 2008.)

So friends, when my time comes
as surely it will
you just carry my body
out to some lonesome hill
and lay me down easy
where the cool rivers run
with only my mountains
'tween me and the sun

Townes van Zandt

Ovog proleća sam se po prvi put susreo sa tim neobičnim, skoro jedinstvenim muzičkim fenomenom zvanim The Soulsplitters. Neobičnim iz dva razloga: najpre, ljudi sviraju amerikanu, “najamerikanskiji” od svih američkih žanrova; kao drugo, ljudi dolaze iz Srbije, zemlje turbo folka ali svakako ne i onoga što prepoznajemo kao indie folk, odnosno alternative, odnosno outlaw country. Tog popodneva svratio sam do Koste, njegovog memlom, starinskim slikama, predivnim pogledom na Dunav i Novi Beograd i bezbrojnim pločama ispunjenog dorćolskog stana, mog redovnog snabdevača piratskim diskovima: uz “Our Mother the Mountain” Townes van Zandta, “Jesus was a Capricorn” Krisa Kristoffersona, duplog live albuma “Kicking Television” grupe Wilco i skoro celokupne DVD diskografije američke folk kraljice EmmyLou Harris, u mojim rukama se našao i album više nego zanimljivog omota gore pomenute grupe-“Long Highway Blues”. Izdat za Tomato Records, ništa nije upućivalo da je reč o “naše gore listu”.

Pojavili su se relativno skoro, najpre sa obradom čuvenog hita post punk grupe Delphis: sećam se poslednje nove godine, pola litre makedosnkog belog u venama, nepojedenog roštilja u trpezariji ogromnog stana, jedne prevrnute saksije, jedne cigaretom progorene pidžame nošene kao majica, upravo odgledane Štefice Cvek, tamo negde u sedam izjutra, na kućnom DVD-u našeg usnulog domaćina, ogromne količine Orbit žvaka, gorkog mirisa narandžastog Pall Mall-a koji se uvlači u odeću, plavičastih, skoro bezbojnih senki u tihom i praznom hodniku, i mog oduševljenja što pri odlasku u lenjo, pospano snežno jutro, na nekakvom lokalnom radiju, kao kroz maglu prepoznajem Delphis-e. Ipak, ovoga puta u akustično-melanholičnom izdanju autentično američkog country zvuka. Englesku verziju “Sanje” sam čuo, od tada, čini mi se nebrojeno puta. Prisećam se svog nekadašnjeg prijatelja sa studija, Dileta-šta li se desilo sa njim, razmišljam, da li još uvek voli country, da li još uvek ispija “Nikšićko” crno u beogradskom stanu svoje majke, tamo negde na Zvezdari, da li još uvek čuva piratsku kasetu Delphis-a sa pesmom za koju je govorio da bi voleo da je posvećena njemu? A onda se u mom CD plejeru našao “Long Highway Blues”.

Priroda. Ta ogromna zemlja i njena beskrajna prostranstva utkana u osnove najvećeg modernog mita o osvajanju. Krenuti na Zapad, ostaviti groblje istorije za sobom, napustiti Stari svet jeste uvek bilo obećanje novog početka. Novi početak kao ultimativna Utopija nedosanjanog sna o Americi. Soulspitters-i, kroz svoje tekstove, sanjaju o ovakvom početku. Prostranstva “with their proud mountains tall/ where the rivers like gypsys/ down her black canyons fall/ I left as a young man/ not full seventeen/ with nothin' for company/ but the wind and a dream”, kako pevaju u obradi sada već kultnog hita legendarnog Townes van Zandt-a. Ipak, u njihovim tekstovima zemlja nije objekt osvajačke ekspanzije, prostor konkvistadorske “penetracije”, “srce tame” nepoznatog Drugog koga treba civilizovati i kultivisati idejom progresa, kako nalaže klasični američki mit. Zemlja je bekstvo, novi dom, surovi ali i predivni, mitski ali i podjednako realni, skoro svakodnevni san o Edenskom vrtu koji nam poručuje da su porazi najzad za nama, da su grehovi najzad iskupljeni, a propuštene šanse najzad zaboravljene. Putovanje kao traganje za Iskupljenjem: ne putuju samo avanturisti i radoznali, već i nezadovoljni, oni slomljeni svojim bezbrojnim porazima. Odlazak kao traganje za prostorom u kome su utopije svih naših mladosti najzad postale stvarnost.

Usamljenost. Osećaj kao kada gledate romantičnu komediju, sami, u svojoj sobi, nedeljom uveče. Život u predivnom velikom gradu i nesporazum, naravno. Grad je skoro uvek mesto savim slučajnog susreta. Slučajnost susreta donosi neizvesnost ali i podstiče želju- želju za spojem muškog i ženskog principa. Nesporazum pak stvara rizik da se ženski i muški junak na kraju neće sresti. Ipak, život, za razliku od filma, ne zna za happy end, kao ni za velike lepe gradove. Tako i u pesmama Soulsplitters-a slika ljubavi jeste neprestano obećanje koje se ne ispunjava, ponovni susret koji se ne dešava. “If only she could feel my pain/ but feelin' is a burden/ she can't sustain/ so like a summer thursday/ I cry for rain.” Jedini odgovor je odlazak: napustiti grad, njegove prljave ulice, zapuštene haustore, bezbrojne prozore nekih prostranih, velikih, čistih stanova u koje nikada nećemo zakoračiti, susrete koje nikada nećemo doživeti, nepoznate stanovnike koje kao svoje nikada nećemo prihvatiti. Tragati za prostorima u kojima usamljenost nije nametnuta nužnost već slobodni izbor. Kontrast između grada i prirode, civilizacije i divljine, ostanka i odlaska, susreta i usamljenosti. I raštimovani, spori zvuk automobilskog motora, negde na autoputu, in the middle of nowhere. “Car wheels on the gravel road”, uz eggs, beacon i miris brze kafe, pre polaska, naravno, kako peva Lucinda Williams. S one strane osunačane planine je možda kakvo mesto koje se možda može nazvati dom.

Mit. Ne veliki, kolektivistički mit političkog napretka i progresa. Upravo suprotno, u pitanju je traganje za sasvim ličnim, privatnim mitologijama odlaska i apsolutnog početka. I zaista, zašto slušati, zašto svirati amerikanu, danas, u Srbiji, na kraju sumornih dvehiljaditih, u zemlji koja živi isljučivo od istorijski istrošenih kolektivnih mitova, u zemlji u kojoj vam je potrebna, kako primećuje Ceca Lukić, ogromna količina unutrašnjeg napora da bi ste postigli “podnošljivu količinu nesreće”? Odgovor nalazim razmišljajući ne o muzici već o onome što je moja profesionalna vokacija-pisanju. Nekada mi se činilo da pisanje nužno podrazumeva neku vrstu “angažmana”: pišete ne da bi ste spoznavali svet oko sebe već da bi ste ga menjali. Uspešnost pisanja merite veličinom svoje publike i praktičnim implikacijama koje vaše reči ostvaruju u “objektivno datoj” stvarnosti. Od pisanja kao “angažmana” došao sam do pisanja kao krajnje ličnog, privatnog terapeutskog čina. To ne znači bežanje od stvarnosti: upravo suprotno, reč je o stvaranju utopijskog mikroprostora kroz koji unosite zrno racionalnosti u uslovima permanentnog vanrednog stanja. Drugim rečima, u pitanju je mikrotaktika osmišljavanja sopstvenog života. Stvaranje country muzike kao ultimativno utopijski, politički čin: nije li utopija uvek direktni odgovor na nezadovoljstvo “stvarnim” i samim tim savršeni početak njegovog transformisanja? U tom smislu i slušanje muzike može biti mikroutopijski čin konstruisanja mita o realno nepostojećoj zemlji, “nemogućoj” Americi o kojoj pevaju Soulspiltters-i.

Mikroutopijski u meri u kojoj je i odlazak na italijanske njoke, sa prijateljicom, u onaj zagušljivi, ali vrlo udobni beogradski restoran, pripito slušanje Soulspiltters-a, Leo Martina i Elvisa J. K.-a, uz lošu rakiju, u sedam ujutru, u jednom sasvim pristojnom porodičnom stanu, negde na niškoj Paliluli, prijateljski odlazak na “najbolju toplu čokoladu u gradu” u pomalo sumorno nedeljno popodne, prijateljski ritual redovnog konzumiranja voćne salate sredom pre podne (i opet “tramvaj kup” sa crvenim voćem-da li ćemo ga ikad zameniti?), usamljenički odlazak u novootvoreni tržni centar, po kiši, da bi ste kupili samo par praznih diskova, jedan Kinder Bueno i gledali nasmejane porodice, umereno siromašne ili umereno bogate, u restoranu poput studentske menze, radosne jer su najzad okusile makar miris potrošačke groznice, naručivanje knjige od prijatelja iz inostranstva koji se uskoro vraća u domovinu jer je neki drugi prijatelj najzad dobio ćerku, mali privatni dnevnik u slikama koji ste vodili dok ste je čekali a koji ona, zbog vašeg užasnog rukopisa, nikada nije uspela da pročita, otvaranje grupe na pomalo dosadnom Facebook-u i radost da ste možda, ali samo možda stvorili mikrozajednicu dvadesetak potencijalnih posvećenika jednoj potpuno nevažnoj i marginalnoj ideji, čin mikroutopijski i idealistički kao pisanje bloga za koji ne znate da li će ga iko ikada pročitati ili će ga zauvek progutati beskrajna elektronska inflacija slika i teksta, kao onaj domaći bend iz sredine devedesetih koga ste se sasvim slučajno setili (da, Viburg Dalas mu bejaše ime) a od kog su ostale samo dve male slike, zaostali disk na kakvom online shopping sajtu i usputni kometar na kakvom zaboravljenom forumu kako se bubnjar, Japanac, zvao i verovatno još uvek zove, samo sada u kakvoj dalekoj, sigurno lepšoj i bogatijoj zemlji, Yuko Honda. Soulsplitters, čini se, pevaju upravo o ovakvim, krajnje nevažnim, sasvim usputnim, krajnje marginalnim fragmentima jednog pokušaja da se unese makar zrno idealizma u sumorno sivilo “objektivno date” stvarnosti i pronađe ono mitsko mesto gde, kako citiraju van Zandt-a, “moments do somersaults into eternity”.

I šta reći na kraju? Zapravo ništa-svi znamo da su u pitanju samo konstrukcije, da zemlja, Amerika o kojoj sanjaju Soulsplitters-i zapravo ne postoji, kao što ne postoji ni taj savršeni utopijski prostor već pomenutih iskupljenih grehova i zaboravljenih propuštenih šansi. S one strane van Zandt-ove osunčane planine nije dom, već samo još jedan mali, prljavi grad, isti onakav iz kakvog smo želeli da pobegnemo. Muzika je jedno a život nešto sasvim drugo. Mit nikad ne postaje stvarnost, sreća koju smo zamislili se nikada ne ostvaruje, početak od nule izgleda da nije moguć, umesto savršene ljubavi, na kraju nekako uvek pokupimo usamljenost, a umesto velikog i lepog grada izgleda da nam se uvek zapadne ista onakva palanka iz koje smo otišli. No nema veze, poručuju Soulsplitters-i, i u gubitku ima nečeg apsolutno poetičnog. Umesto sanjane sreće dobili smo sećanja. Na trenutke, fragmente vremena, radosni da ih nismo propustili kada su se dešavali: poput sećanja na jedinu istinski veliku ljubav, za koju nikada nećete biti sigurni da je, barem za vas, zaista prošla (nikako da se odvojite od onog malog priveska za ključeve, donetog kao poklon iz inostranstva), poput sećanja na par malih ljubavi, zapravo nikad ostvarenih, poput sećanja na nekoliko lepih prijateljskih trenutaka sa drugarom Diletom koji je, valjda otišavši iz ovog malog, prljavog grada, naprosto nestao iz naših života. Nema veze, bilo je lepo poznavati ga. Uživao je u “Nikšićkom” crnom, maštao o Sanji, voleo Delphis-e, siguran sam da bi mu se dopali i Soulsplitters-i. Na kraju, uprkos svemu, život je ipak ok. Ali stvarno.

I'd love to feel
Your hand touching mine
And tell me why
I must keep working on

Yes I'd give my life
To lay my head tonight on a bed
Of California stars

I'd like to dream
My troubles all away
On a bed of California stars

Woody Gutrie (lyrics) & Wilco

nikola dedić