Suzanne

(četrdeset godina albuma Songs of Leonard Cohen, Columbia Records, 1968.)

Ne mogu sa preciznošću da se setim kada je Aleksa doneo tu staru, sa pomalo požutelim i prilično pocepanim omotom ploču, sa likom tada još mladog Leonarda Cohena, u tamnom odelu, u ogledalu sobe nekog, kako sam kaže, u kratkoj napomeni na poleđini, hotela, negde u Montrealu, iz te davne hiljadudevetstosedamdesetipete godine. Da li sam imao osamnaest ili sedamnaest godina? Ili čak možda šesnaest? Ipak, znam, sasvim pouzdano, da nam je odmah, možda zahvaljujući i tek otkrivenoj fascinaciji tim tada već zaboravljenim nosačem zvuka od polivinila (fascinaciji kakvu osećaju samo generacije odrasle na jeftinim kasetama, kupljenim na lokalnom buvljaku i prvim piratskim diskovima) ploča “The Best of Leonard Cohen” postala omiljena. Uprkos činjenici da smo istovremeno otkrili i Buldožer (pokušavam da se setim albuma ali mi ne polazi za rukom; zar je zaista bilo tako davno?), kultni Paket Aranžman, ali i onaj live snimak na kome Dave Brubeck izvodi Desmondovu “Take Five” (da li smo ikada vratili ovaj album našem drugu Milanu, čiju smo porodičnu kolekciju ploča sasvim slučajno otkrili jedne, pretpostavljam majske večeri, znam to, jer bila je sezona rođendana i sasvim prozaičnih tinejdžerskih žurki ispunjenih dosadom, lošom muzikom i jeftinim, pomalo kiselkastim belim vinom? Verovatno nismo).

Omiljena na isti način na koji nam je bio omiljen i Godardov “Do poslednjeg daha”: ciklus najznačajnijih ostvarenja sedme umetnosti na državnoj televiziji, povodom stogodišnjice filma, Belmondove tamne naočare, New York Herald Tribune, negde na Champs-Elysees, kratka plava kosa Jean Seberg, intervju sa imaginarnim piscem nalik Sartreu, mali, skriveni omaž Humphrey Bogartu u sceni sa izlogom, muzika iz “Malteškog sokola” u sceni sa bioskopom, onaj sasvim neobični pokret prstom preko usana, Žitan bez filtera, ali i jedan od najtragičnijih dijaloga koje sam ikada čuo na filmu, u završnoj sceni, pomalo patetično opšte mesto svih neuzvraćenih ljubavi i nerazumevanja. C'est vraiment dégueulasse. Qu'est ce qu'il a dit? Il a dit que vous êtes une dégueulasse. Qu'est ce que c'est "dégueulasse"?[1] Omiljena na isti način na koji nam je bila omiljena i “California Blues” Mike Oklopa: Kalifornija, sasvim stvarna zemlja narandži, džinovskih sekvoja, celuloidne trake i koka kole, Dreamofornia, mitska zemlja u koju stižete kada skinete cipele i trčite bosi po travi, ploče Elle Fitzgerald i Counta Basiea, motocikli Anđela pakla poput skakavaca, negde na pustinjskom autoputu, pejota, omamljujuća droga od kaktusa i sladoleda, sladunjave rečenice poput “da li si videla? proleće je upravo protrčalo pored tebe”, mali skriveni omaž Jacku Kerouacu i bitnicima. Da li su tu bili i viktorijanski prozori Haight-Ashburya i čuvena U. S. Rout 101 koja preko Golden Gate-a vodi ka Silikonskoj dolini? Možda i nisu, davno je bilo. Čujem da je Mika preminuo, baš nedavno, u svojoj sunčanoj Kaliforniji: nisam pročitao ni jednu njegovu drugu knjigu; ipak, i dalje tvrdim da je “California” jedno od najlepših ostvarenja srpske književnosti. Nismo li u sebi zamišljali kako bi bilo predivno izgovoriti nešto slično, divno patetično, prilikom kakvog slučajnog susreta baš te subote uveče? Ipak smo znali da je literatura jedno a svakodnevica, za nas jednostavno svedena na izlazak vikendom uveče, nešto sasvim drugo: “velike” misli i sladunjave monologe zadržavamo za sebe i zadovoljavamo se katranastim ukusom Žitana bez filtera nadajući se da će ona, u kakvom slučajnom razgovoru, prepoznati skriveni omaž Belmondu i Godarodvom filmu. Dva mladića s rukama u džepovima i cigaretom u ustima, u večeri koja miriše na obećanje, na susret, na pogled s druge strane ulice; da li smo bili na margini, pitam se, verovatno jesmo, ipak pomalo i “cool”, nešto između blage osamljenosti u malom gradu i prefinjenosti distance, “večernji trkači” kako kaže Sveta Vlajković, u još jednoj knjizi koju smo, sasvim sigurno, voleli.

Pesma o hladnom decembru, u hotelskoj sobi negde u Njujorku, “čuvenom plavom kaputu” i uličnim sviračima, tamo dole na Clinton Street-u; o hladnoći u šumi i bezimenom francuskom partizanu: “J'ai change' cent fois de nom/ j'ai perdu femme et enfants/ mais j'ai tant d'amis;/ j'ai la France entie’re”; pesma o Chelsea hotelu, još jednoj usputnoj ljubavi i, naravno, muzici; o banalanosti rastanka, hey, that's no way to say goodbye; o životnim greškama i slobodi za koju je Kris Kristofferson nekad rekao da je vidi kao svoj epitaf (mislim da sam baš zahvaljujući toj Kristoffersonovoj izjavi kasnije otkrio country: album “Spooky Lady’s Sideshow”, kupljen od preprodavca na ulici i otkrivanje potpuno novog muzičkog sveta). I pre svih, Suzanne. “A” strana albuma preslušana jednom, dvaput, triput, sve dok reči prve numere nisam znao napamet. Suzanne koja te je uzela za ruku, odvela do svog stana na obali i poslužila čajem i narandžama. Nešto kasnije sam počeo i da čitam Cohenovu poeziju; da li zbog prevoda, da li zbog možda pomalo tužne činjenice, da mi poezija izvan pop kulture i popularne muzike ne znači skoro ništa (ok, možda Srđan Valjarević, ali njegove pesme sam otkrio tek nedavno, kao i William Yeats, ali on mi je suviše komplikovan na engleskom, možda ga i volim samo zbog one pesme Smithsa), tek ni jedna nije bila poput Suzanne.

Verovatno je reč o metafori, mislio sam. Te narandže i čaj, that come all the way from China. Tada, u to pred-internetsko doba, još uvek nisam znao za priču o pravoj Suzanne Verdal. Da, zaista je postojala, kao i njen stan na Mountain Street-u, Montreal, Kanada, sa pogledom na reku. Priča kaže da su se upoznali preko Cohenovog prijatelja i njenog tadašnjeg muža, vajara, Armanda Vaillancourta. Bilo je to doba utopijskih šezdesetih, hipi pokreta, ideja “velikog odbijanja”, nove levice, studentskih nemira, antikonformsitičkog odbacivanja potrošačke kulture, boemskog života u klubovima na St. Catherine’s Street-u, uostalom i Antonionievog Zabriskie Pointa, još jednog filma koji smo odgledali najpre u okviru tek pokrenutog programa niške kinoteke, u onom za nas, dok smo bili deca, zabranjenom prostoru bioskopa Radnik, jer bio je to jedini bioskop sa redovnim programom “za odrasle”, barem tih poznih osamdesetih, dakle, još jednog filma koji smo nakon toga sigurno voleli i o čijim smo prikazima sunčanog San Franciska verovatno maštali. I zaista ga je poslužila čajem sa komadićima narandže, i zaista su sedeli u stanu sa pogledom na reku, verovatno dugi, večernji prijateljski razgovori, slučajni dodir rukam, jedan od onih, savršenih trenutaka. I ništa više od toga. Možda, da su okolnosti bile drugačije. Više od prijateljstva, manje od ljubavi.

Priča dalje kaže da su im se putevi razišli: pesma će se pojaviti na njegovom prvom albumu “Songs of Leonard Cohen”, te revolucionarne šezdesetiosme, u doba velikog odgovora na rok psihodeliju dekade, u doba folk revival-a Boba Dylana, Joni Mitchell i Tima Buckleya i ubrzo potom postati kultna. Cohen je napustio Montreal i trajno otišao za Sjedinjene Države. Suzanne Verdal je nastavila da se bavi plesom, razvodila se, udavala, troje dece, nebrojeno promenjenih gradova, od Montreala do Los Anđelesa, od Irving Streeta u San Francisku do 11^th Avenue u Njujorku, od sunčane Kalifornije do hladnog Kvebeka, od mediteranskog vazduha južne Francuske do pustinjskog Teksasa, pokušaji u show businessu, poslovi koreografa, po koji uspeh, veći broj padova, višak entuzijazma, valjda manjak sreće, puno idealizma ali i puno nesrećnih okolnosti. Najgora se dešava tamo negde početkom devedeseih: slučajni pad, povreda leđa i definitivni kraj plesačke i koreografske karijere koja, zapravo, nikada nije ni dostigla svoj pravi vrhunac. Od tada, Suzanne živi u Venice Beach-u, Kalifornija, bez stalnog zaposlenja, bez stalne adrese, u svom malom pick up-u, na ulici, kao beskućnik. U toj utopijskoj zemlji uspeha, bogatstva i progresa, u toj sunčanoj drugoj domovini Mike Oklopa iz koje je neprekidno sanjao o svojoj Čuburi, tamo u Beogradu, u toj skoro mitskoj zemlji narandži, džinovskih sekvoja, celuloidne trake i koka kole.

Sreli su se još jednom (ili možda dvaput?) na nekom od Cohenovih koncerata. Prošle su godine, čak decenije, Cohen je zvezda, pop ikona generacije koja je verovala u utopije i u parolu da je drugačiji svet, uprkos svemu, moguć. Gomila ljudi, obožavaoca, novinara, kamera, Suzanne koja se probija kroz gužvu, pokušava da mu priđe, on joj otpozdravlja kratkim “hello” i nestaje u gomili. Možda je nije prepoznao ili ga je bilo pomalo sramota, možda mu je bilo suviše bolno, možda se više nije sećao, možda je bio nezgodni trenutak ili je, pak, bilo suviše ljudi, možda su ga sasvim slučajno odvukli ili je imao neka važnija posla. Ili mu, naprosto, više nije stalo. Suzanne je odigrala svoju malu, sporednu ulogu u velikoj priči o slavnom umetniku i njegovim usputnim inspiracijama. Skromna epizoda u sasvim patrijarhalnom mitu o geniju, muškarcu i njegovim muzama. Uostalom, ko se još uopšte seća, sada već prošlih neostvarenih ljubavi i romantičnih prijateljstava. “Yellow headed woman brings nothing but pain” kako kaže pesma; možda je to važilo za Jean Seberg na ulicama Godardovog filmskog Pariza, Francuska ali ne i za Suzanne Verdal na ulicama Venice Beech-a, Kalifornija. Život nije film, neko bi rekao.

n. d.

---

[1] To je zaista odvratno. Šta je rekao? Rekao je da ste odvratni. Šta je to “odvratni”?